Biznis plan za medalju

Ne možeš više tako”, rekla je Amra. ”Raspadaš se na tom poslu. Odeš u sedam ujutro, vratiš se u sedam uveče. Sjedneš, buljiš u taj TV, legneš, spavaš pa onda sve ponovo. Da znaš da to i nije neki život.” Da znaš da i nije, pomislila sam. ”Život nije nešto što nam se nameće. Moraš da nađeš neki hobi, nešto što te ispunjava, čini sretnom”, predložila je. ”Evo, na primjer ja…” Udahnula sam duboko i pustila je da priča. Bila sam toliko umorna da nisam imala snage ni da je prekinem. ”Strast”, rekla je. ”Bitna je strast. Moramo da osjetimo strast u onome što radimo. Ako čovjek radi to što voli, nikada nije umoran, i na takvom poslu vrijeme prosto leti. Osjećaš li strast u svom poslu, Dudo?” ”Pa… ne znam, možda ponekad.” ”’Možda ponekad’ nije tačan odgovor. Ne osjećaš. Tačka. A čovjek koji radi nešto što ne voli – nije sretan čovjek!”

Loša karma plus dobra veza…

Moja Amra. Brzi kurs life coachinga, dvije sedmice joge, tri pasusa iz Jedi, moli, voli  i već misli da sve zna? Kao da ja nisam svjesna toga da me posao koji radim ne ispunjava? Kao da se meni mili da ustajem svako jutro u šest? Kao da ja uživam da sabiram i oduzimam do beskonačno? Ulazne fakture, izlazne fakture, roba, dobavljači, rokovi plaćanja – nema mnogo romantike u tome. Strast, malo sutra. Ali bar plaća račune. I zato se ne usuđujem da fantaziram o tamo nekom poslu koji se – voli! Mislim, nije da ja ne volim svoj posao. Kad nešto radiš godinama, pa još se i trudiš – ne može da ne valja, kad-tad rezultati se pokažu. ”Ali ti ne voliš svoj posao”, rekla je Amra. ”Voljeti i znati raditi nisu jedno te isto. Imala si dvojku iz matematike, sjećaš se? Nisi znala da riješiš najprostiju jednačinu, a pogledaj se sad – pleteš knjigovodstvo. Rođena si za umjetnika. Poezija, književnost, jezici. Blistava budućnost. Sve samo ne to. Kako ti je samo pošlo za rukom?” ”Ne znam”, rekla sam. ”Valjda te na kraju ipak stigne sve ono što pokušavaš da izbjegneš. Bježala sam sa časova matematike i sad mi se sve vraća. Karma. Loša sreća.” ”I kako je jednom tako suptilnom biću uopšte pošlo za rukom da se zaposli na jednom tako nemaštovitom mjestu?”, upita Amra. ”Ne znam. Koliko se sjećam, tata je imao neku vezu i…”

 

”Nisam jedina”, pomislila sam. Toliko ljudi radi posao koji ne voli. Pa samo u našoj kancelariji – talenata koliko hoćeš. I to ne malih talenata, hobija, već onih stvarno nadarenih persona koje se nikada nisu odvažile za korak dalje. ”Šta misliš ti”, sasijekla me je mama, ”da sam se ja rodila da budem prodavačica u robnoj kući? Nisam. Pa, opet – bila sam to toliko godina. I nikad se nisam pitala da li volim ili ne volim. U moje vrijeme – bilo je sramota izvoljevati. A znaš li da sam mogla sa ovim glasom daleko da doguram. Sopran, čist talenat, a radi na odjeljenju trikotaže. Pa…?

Toliko njih bilo bi sretno kada bi našli bilo kakav posao i nikako ne bi postavljali pitanje da li vole ili ne vole”. ”Danas, na ovu krizu, kada je jedino bitno zadržati radno mjesto – nije li luksuz raditi baš i samo ono što voliš i što te ispunjava?” ”Čak i po cijenu kada sa tog istog posla dolaziš totalno neupotrebljiva?”, upitala sam. ”A što?”, dočekala me je. ”Šta ti fali? Pa ne kopaš valjda tamo?”

 

Istina je – ne kopam. Ali se tako osjećam. Amra tvrdi da kada radimo to što volimo – umora nema, ne postoji. Jer tada posao postaje sastavni dio nas samih, naše ličnosti. Ali Amra filozofira, može joj se. I Amra je promijenila barem deset poslova, koliko znam. ”Nema to veze”, rekla je. ”Najvažnije je da otkriješ šta je to što voliš da radiš, šta te pokreće i šta bi bila u stanju da radiš dan i noć, čak i kada bi znala da nećeš dobiti ni jednog jedinog feninga za to.” Pogledala sam je blijedo. ”Kod mene stvarno ne prolazi to – kao ja ću da radim, a ti nemoj da mi platiš.” ”Čekaj”, rekla je, ”moram preformulisati pitanje. Htjela sam da kažem – kada novac ne bi bio problem, kada apsolutno ne bi morala da razmišljaš o tome, čime bi se bavila u životu?”

 

Mmmm… kuhala bih, pomislila sam. Da, mogla bih da zamislim sebe kako po cijele dane kuham, i kako iz moje kuhinje izlaze sve sama divna jela. I kako se kućom širi miris domaće hrane, kao nekada. Pekla bih hljeb, pravi domaći veliki hljeb s rumenom koricom koja se presijava. Pa onda malo maslaca i džema od šljiva, ali pravog džema sa pravim šljivama, a ne onog obojenog želea koji kupujem u prodavnici. To za doručak, a poslije neko lako predjelo, pa supica, pa ručak, pa kolači. ”Stvarno bih mogla da kuham po cijeli božiji dan”, priznadoh. ”Da”, reče Amra. ”I to je nešto. Eto vidiš, ipak postoji nešto što voliš više od knjigovodstva. Kuhanje. Ima li još nešto što te ispunjava?” ”Pa, eto, mogla bih da imam svoj mali hotel. Da, time bih mogla da se bavim. Da negdje na nekom lijepom mjestu imam kućicu, brvnaru na planini, ili salaš, šta god, pa da ja to polako sređujem, rentam, dočekujem goste, ispraćam. Etnomotivi, dvije-tri kozice oko kuće i bog da me vidi.” ”Stranci se sad jako lože na te stvari, znaš? Još ako im daš da kose, čiste štalu, plaste, sade papriku – a oni se takvom egzotikom ne bave često – ih, ima da dođu sljedeće godine i da dovedu još pola familije.” I tako od malog porodičnog posla napravismo biznis svjetskih razmjera.

 

Ako ništa drugo, sjajno smo se zabavile. Amra je naprosto sijala, osjećala se zaslužnom za moje dobro raspoloženje. Vrcale su ideje, jedna za drugom. ”Zamisli, Dudili”, rekla je, ”lijepo nađeš neku kućicu, pa je središ, onako po svojski. Znaš ono, spoj tradicije i želje za napretkom. Malo heklane zavjese i slatko od bijelih trešanja, pa malo kablovska i bežični internet. Pa onda lijepo opalimo reklamu na sve strane, evo ja ću ti biti PR i slaću ti ove moje paćenike s posla na odmor i rehabilitaciju, a onda kad ih ti tamo dočekaš sa svojim đakonijama, i kad se omame na svježem planinskom vazduhu – ima da budemo poznatiji od Klinike Švarcvald.” ”Lijepo si ti to sve smislila, nema šta. Biznis plan za medalju. Ali ti znaš, a znam i ja, da Emir nikada ne bi pristao da ovaj divni grad i ovo malo kvadrata zamijeni za tamo neki pastoralni predio. On ti je dijete s asfalta, navikao na kolaps, saobraćaj, gužvu, smog. Ne mari ti taj za ljekovita svojstva seoskog turizma, znaš? A mijenjati kuću na selu za brak u gradu, nekako i ne zvuči kao razumna investicija.” ”Pa dobro”, reče Amra. ”Onda, sjedi tu i uživaj. Kuhaj, spremaj, dočekuj goste. Jedi, moli, voli. Ionako si rekla da te to ispunjava.”

 

Emir se javio da će kasniti. Ništa novo. Svaki dan ostaje sve duže na poslu. Ali barem radi to što voli i ne kuka kao ja, nikad se ne žali. Okupala sam Bebu. Stavila je u krevet. Ispričala priču za laku noć. Ugasila svjetlo i išunjala se na prstima. Uključila TV. Odgledala dokumentarac na Diskaveriju. Skinula šminku, navila sat, provjerila mejlove. ”Ima li nešto za klopu?”, pitao je Emir. ”Ima. Pita sa sirom. Podgrij u mikrotalasnoj! Jedi. Moli. Voli.”