Duda Mahaluša u epizodi… Plava čestitka

Duda Mahaluša u epizodi… Plava čestitka

SHARE
Foto: Mladen Sekulić
Foto: Mladen Sekulić

Šta se desi kada Emir ode “časkom” da kupi čestitku za mladence, a pojavi se kod kuće za nekoliko sati. I kako Duda izlazi na kraj s njihovim kašnjenjem na svadbu

Subota, rano prijepodne, kasnimo, jelte, na svadbu – Emira nema. Tako mi i treba kad pošaljem muža da kupi čestitku. Kao zapeta puška arčim parket u novim štiklama. Svaku sam tufnu na haljini od muke prebrojala. Triput ajlajner popravljala. Prvo me požurivao, zamalo da poginem u kadi, da on može da se obrije, a sad Dubravka – sjedi i čekaj! Zovem ga na mobilni – nedostupan! Pa znala sam… mislim, kad kaže da ide na “pet minuta” i “samo do tu”, ima da ga nema bar dva sata. Opet ćemo zakasniti! Mi kasnimo na sva moguća vjenčanja, proslave, rođendane, svako me predjelo zaobiđe, kad mi stignemo – već služe sarmice sa zeljem. U pola dva, eto ti njega na vratima. “Pobogu, gdje si dosad?”, krećem
ofanzivno. “Sjedim i čekam te, a ti… kud ćeš sad?” “Samo da se tušnem na brzaka!” “Sad da se tuširaš… Pa tuširao si se jutros!” “Jesam, ali vrućina je, a zavlačili smo se pod auto…”

Auto?! Eto ti ga sad!
Ja sjedim ovdje i čekam, a on se zavlači pod auto. “Nisi li mogao neki drugi dan da provjeriš ventile nego baš danas?” “Ma, stani, ženska glavo, čekaj da ti kažem… Zamisli šta mi se desilo…” “Ooo, ne mogu ni zamisliti šta ti se desilo… Opet ćeš mi prosuti neku priču, a toliko sam se priča naslušala, Emire, još jedino fali da mi kažeš da su te oteli vanzemaljci!”

Ajme meni!
Elem, poče čovjek da priča… “Krenem ja tako do pumpe, a na pumpi nema čestitki, pa onda šta ću kud ću, pa odem da tražim knjižare… Ali subota je, knjižare ne rade i tako stignem do centra grada, a u centru parkinga ni za lijeka. I tako, nađem neku knjižaru, al’ dok sam našô parking, tri sam još kruga napravio. Odem u knjižaru kad ono zatvorili. Vratim se u auto, pa…” “Dobro, Emire, skrati, nađe li čestitku na kraju?” “Ma jesam, kad sam se vratio do auta, imam šta i da vidim. Neko me zakačio, pukao zadnji lijevi žmigavac… Kako ćemo tako u svatove? Ne ide. Onda pozovem Ratka, kažem: ’Rale, brate, opalio me neko na parkingu, daj da zamijenimo časkom plastiku’. Kaže Rale: ’Dolazi, tu sam do pola dva.’ Onda odem, kupim žmigavac, pa kod Ratka, kad ono – curi ulje. Tu ga stavimo na kanal i dok je Rale promijenio ulje, dok smo namjestili stop svjetlo… eto ti…”

Ljubav luda
“E pa, eto i tebi sad, jesi čuo… Pola tri je, ja na svadbu ne moram ni da idem. Mislim, stvarno… Muka mi je od tebe i od tvog automobila! Ja razumijem da ljudi vole auta, ima ta neka veza između dječaka i autića – ali ti ga baš pretjera! Ma ajde, molim te, pa nije živ stvor – auto je, zaboga!” Ali ne… moj muž svog četvorotočkaša doživljava kao člana porodice. I to najuže porodice. Samo što nas sve ne poizuva kad treba da idemo nekud. “Nemoj mi s tim blatnjavim cipelama u auto, nemoj da mrviš, pazi, pašće ti pepeo…” Kao da niko nikad nije imao auto – samo on. A ovo što ga je neko opalio, pa ruke mu se pozlatile – eto! Neka, što ga jače ne zveknu, pa da se opameti. I molim te lijepo, jel’ taj žmigavac morao baš danas, mislim baš istog trena, da se mijenja? Kad je pao na košarci pa mu pukla arkada, nije trčô odma’ da ga šiju. Glava kad pukne – to može da čeka, al’ auto – auto ne može. Bojler nam je kapao pola godine, aspirator ne radi od ljetos, a tek ono: “Kad ćeš mi Emire srediti onaj cipelarnik, spala šarka”, kad on: “Sutra ću”. Sutra ću, sutra ću, pa nikad. Al’ auto se popravlja istog trena. Auto se pere istog trena. Da mi kuću čisti kao što onu svoju krntiju licka – gdje bi nam kraj bio! Voli taj auto više nego mene, majke mi. Nisam ljubomorna, nego eto – kažem.

Za auto se ima, za Dudu nema
Osigurao ga je – kasko! Ko još danas ima kasko osiguranje?! Kao – ako mu šta bude, da ne razmišljamo. Ma jel’… A ja kad sam htjela da nam uplatim životno osiguranje, to mu bilo mnogo. Pusti, Dudo, to je samo bacanje para! A ovo kao nije bacanje para, šta…?! Da je nov auto – pa i da razumijem, osiguraj, isplati se, a ovako – kol’ko da za kasko, može još jedan isti takav da kupi. I gdje piše da mora imati najbolje brisače, i najbolje ulje, i najbolje svjećice, i patosnice i sve? Da je u mene ulagao koliko ulaže u auto, bila bih danas mis vasione. Al’ ne, neeeee… Za auto se ima, za Dudu nema. Sve ja znam, sve je meni jasno, sunce moje… To su kompleksi, razumijem, pa mora negdje čovjek da se pokaže, a gdje će ako neće na autu… “Izlazi više iz tog kupatilaaaaaaaa!”

Prekipjelo mi je
“Dudo”, proviruje. “E, a jel’ možeš da mi opeglaš brzinski onu plavu košulju?” ”Pa opeglala sam ti.” “Ne tu plavu, drugu plavu.” “A što? Šta fali toj?” “Ništa, ali kanulo mi malo ulja.” (E tu već krećem da varničim…) Kanulo mu malo ulja?! “Znaš li ti da se to sad ne može oprati? I kako sad, ovako u haljini, da ti peglam košulju, vidiš da sam se spremila… jao meni s tobom… E, svaki put mi to uradiš… Ali baš svaki put. Pa šta će ljudi pomisliti nego da ih ne poštujemo. Ako su rekli u dva – to je u dva. Po srednjeevropskom vremenu. Jer sad je dva još samo u Singapuru. I daj mi tu vodu, ovo se presušilo, moram pofajtati. Kol’ko je to? Petnaest do tri. Ma ne, mislim stvarno, kome ja pričam uopšte…” “Gdje su mi čarape?” “Molim? Mene pitaš? E, moja Dudo, blago tebi… Govedo od četr’es’ godina, a ne umije čarape da nađe… Jao meni, jao meni… Drži ovu košulju! I vidi, ja silazim dolje, a tebe ako nema za pet minuta – odoh taksijem, a ti vidi kako ćeš. Stvarno mi je zlo više, triput sam se preznojila od ove pegle… Pet minuta, čuješ li?”

Nije sišao za pet
Nije sišao ni za deset. Neka se ne bi potresala, pet, deset, pedeset, sat više manje, šta sad… Al’ ja se potresam, mene to stvarno izbija iz cipela. Dovoljno da mu zvocam cijelim putem, dovoljno da poželi da uopšte nismo ni išli i da nam prisjedne. Mislim, ako zna – a znada će me takve stvari izvesti iz pameti – zašto mi to onda svaki put uradi?! Zašto se barem jednom, eto samo jednom, ne potrudi da ne zakasnimo, te da jednom mlada i mladoženja uđu poslije nas…

Mrtva tišina
Ćutali smo u autu. Pokušao je daprebaci koju, al’ nisam se dala. Probao je i s onim “pa dobro, hoćeš da se vratimo kući, šta ima da idem s tobom takvom, hoćeš i tamo da ćutiš i da mi prisjedne…” Ćutim. Provjeravam šminku i frizuru u retrovizoru. Bar neka vajda od ovog auta.

Emireeeeeeeeeee!
“Jesi ponio pare?” “Jesam.” “Jesi ponio sitno za muziku? Nemoj tamo da mi se praviš važan, na kićenje se daje simbolično, ne udaju se one – one samo kite. A pjesma – deset eura maks, jesi čuo? Znam kako ’nećeš’ – kad te potrefi pjesma, dao bi i kuću i imanje, pa sutra da nemamo za kru’. I ne moraš da kupiš baš sve slike koje ti donesu. Ako ti se ne sviđa kako si ispao, slobodno kaži. To što ti se na slici vidi uvo i pola lakta ne znači da treba da je kupiš. Slikaću nas ja mobilnim, dvjesta kinti slika – stvarno deru. I ako nas stave za sto s Kovačima, ne pominji onaj plac kod Fojnice, znaš da im je to ljuta rana, nikako da se dogovore, triput geometar izlazio, ne zna se šta je čije. Daj da napišem tu čestitku… Kako se ono mlada zove? Pa ne znam, jednom sam je u životu vidjela, šta sad… Gdje ti je čestitka? Ostala u košulji… Jao, pa ti si stvarno debil! I u šta sad da stavim pare? Ne, ne mogu da dajem poklon u plavoj koverti. To je poziv od sudije za prekršaje… Čekaj malo… od sudije za prekršaje?! Kako misliš “nije ništa”… Ček’… Pusti me da vidim, a ti gledaj kud voziš… Određuje se kazna od 500 mar… Petsto maraka?! Stani da izađem, nešto mi nije dobro…”

NEMA KOMENTARA

Ostavi komentar