Categories Duda Mahaluša

Duda Mahaluša u epizodi… Poenta praznika

Foto: Mladen Sekulić

“Emire”, rekla sam mu prije nekoliko dana, “zašto mi moramo svake godine raditi cirkus od tog dočeka?” “Kako to misliš – cirkus?”, pridiže se on u krevetu. “Pa tako, lijepo. Svaki put mi prisjedne, i Nova godina, i doček, i sve. Već mi je sad muka kad pomislim što me čeka. Gužva na poslu, gužva po prodavnicama, trči, juri, kupuj, pripremaj, sve u posljednji tren, i onda kad sve prođe – osjećam se kao da me kamion pregazio. Mislim, mora li baš svaki put biti sarma? Ne mora. Mora li biti francuska? Ne mora ni francuska.” “Pa nisam ja ni rekao da mora”, počne se moj muž pravdati. “Znam da nisi rekao da mora, ti nikad ništa i ne kažeš, nego eto – samo glasno razmišljam.” “U redu”, izjavi Emir. “A šta ćemo jesti onda? Nećemo valjda s kesicom čipsa u ruci čekati Novu godinu…” “Nećemo, naravno da nećemo, nisi je nikad ni čekao tako, ali ne mora baš svaki put biti nered i lom. Nisam ni ja više u punoj snazi da u jednom danu mogu sve. Treba stajati nad šporetom satima – pa daj supu, daj sarmu, pa treba nešto i slatko napraviti… Mislim, sve je to super, ali pobogu – da se jednom i ja odmorim.”

ZAŠTO JE TO TOLIKI STRES

“Ja ne znam zašto je to tebi toliki stres?”, komentariše on. “Je li… Ma nemoj?! Ne znaš? Pa ne znaš zato što se ne maltretiraš ti po prodavnicama nego ja. I ne stojiš ti po sat vremena u redu za meso, i ne pakuješ poklone ti, i ne tražiš vestu od angore za tvoju mamu, ni čarape za tatu – nego ja. Ti eventualno odeš po piće i tu sva tvoja priča završava!” “Ma nisam ja ništa rekao, nego, eto, samo glasno razmišljam…” “E pa bolje bi ti bilo da razmišljaš u sebi”, kažem mu i okrenem se na drugu stranu, uvrijeđeno. “Čuj, molim te – zašto je to meni toliki stres…?! Ako te tresnem jednom, biće tebi stres…” “A šta ćemo onda jesti?”, oglasi se on tek koliko da prekine tišinu. “Ništa nećemo jesti”, kažem. “Gladujem danima da se dovedem u red, tebi su našli holesterol, šećer na granici, vidi koliki si i sad ti još samo treba Nova godina da se dokrajčiš… Ajme meni s njim, samo misli na to šta bi jeo… Možemo narezati nešto, malo salatice, malo krastavaca, pa nismo od gladi pobjegli, zaboga…” “Znam, ali sutradan…. što ćemo sutradan?”, upita kao da prvog januara svijet, u najmanju ruku, prestaje postojati. “Taj dan ćemo kod mojih na ručak, kao i svake godine. A onda ćemo, dan poslije, kod tvojih na ručak. A tada će proraditi i prodavnice, pa ćemo kupiti nešto. Dosta mi je više zaliha i ratnih rezervi svake godine. Kao, teško nama, umiraćemo ako nemamo pečenog odojka u kući ili barem narezani but i slično. Stvarno, Emire, postaješ opsjednut hranom, znaš li to? Što si stariji, to je teže nahraniti te.”

UŽIVANJE “NA ČAČKALICU”

“Ne govorim ja to zbog sebe, Dudo. Nego… zbog kumova.” “Kojih kumova?” “Pa Goga i Mladen nam dolaze!” “Znam, i?” “Pa kako i? Nećeš im jaja ispeći za Novu godinu.” “Neću, naravno da neću. Ali ne moram se niti ubiti zbog te jedne večeri. Mislim, zar stvarno ne možeš shvatiti o čemu ti ja pričam? To su naši kumovi, znamo se dvadeset i koliko godina, neće mi Goga zavirivati u zdjele, niti dolaze najesti se. Nije poenta praznika da ždereš kao stoka. Nego uživanje. A to što ti bez kiselog kupusa ne znaš uživati, pa to je tvoj problem, prijatelju!” Moj muž se osjeti prozvanim. “A kako ti zamišljaš to tvoje uživanje? ‘Na čačkalicu’?” Zamislim se dobro. Kako zamišljam uživanje… Pa baš tako – “na čačkalicu”. Malo suhog, malo prošaranog, koja maslina, sir, čaša vina, svijeće, snijeg u prozoru, vatrica… “Tražim li puno? Hajde, reci sad, tražim li puno? Jesam li zaslužila da se odmorim?” “Jesi”, izjavi, valjda i sâm svjestan da ovaj razgovor ne vodi nikuda. “Zaslužila si. I više od toga.” “Slažem se”, klimam glavom. “I ne tražim ništa više od toga, samo me oslobodi kuhanja, može? I obuci hlače za promjenu, kad dođu. Ne moramo baš svaku godinu dočekati u donjem dijelu trenerke. I spavaj sad, baš si se navio, znaš da sutra rano ustajem… I gasi to svjetlo, smeta mi… Jesmo zaključani?” “Jesmo.” “Sigurno?” “Sigurno.” “A gornja brava…?” “Spavaj, Dudo”, kaže i prebaci lijevu nogu preko moje.

JEDNOM DA SE I JA ODMORIM

OK, pomislim. Eto kako se čovjek može sve lijepo dogovoriti, samo kad hoće. Pa stvarno, jednom da se i ja odmorim. Lijepo u petak završim s poslom, dođem kući i mirna sam. U subotu mogu cijeli dan odmarati se. Gledati filmove, nešto malo spremiti, sve pomalo, laganica. Da jednom i ta Nova godina prođe opušteno, a ne da samo jurim. Jesi kupio ovo… Jesi kupio ono… Gdje mi je valjak… Ajoj, nestalo mi je brašna, nemam prezle, kako ću sad pohovati meso… Vidi na šta ličim… Sedam je sati, a ja ni kosu oprala nisam… Svi negdje idu, samo mi sjedimo kod kuće… Ili (ako se negdje i ode): “Ovo oni zovu predjelom?! Kako ih nije sram, 50 eura damo za mjesto, bolje da smo ostali kod kuće…” Svake godine ista priča. E nećemo više tako, Dubravka, mislim se. Gordana i Mladen su naši, kad god došli – dobrodošli su. Nije praznik – sarma i pečenje. Praznik je kad smo skupa i kad se volimo. Kad smo zdravi. I da nam je lijepo. Praznik je da čovjek pritisne onu malu tipku na duši i da se resetuje, vrati na “fabrička podešavanja”, “napuni baterije” i prisjeti se svega bitnog u životu. Da se smije, grli, poljubi onoga koga voli, a ne samo: “Šta ćemo jesti?”. Uostalom, moja mama nas svake godine i dočeka i ugosti i spakuje nam da ponesemo, nije kao ona njegova mamica – da nam broji zalogaje i samo gleda kako će nas potjerati kući prije nego što joj počne “Supertalenat”… “Idem u prodavnicu”, kaže Emir. “Jel’ treba nešto?”, upita. “Ne treba.” “Sigurno?” “Sto posto. Sve imamo. I zaključaj gornju bravu kad izađeš. Može?” Kako on odlazi van, tako se ja dohvatim telefona. “Halo? Majko, kako si… Šta mi radiš… I mi isto… Pa nećemo sad, doći ćemo nakon dočeka, na ručak, tvoj se ručak ne propušta, mama…. Kako to misliš – niste tu? Vi ste uvijek tu. Gdje? Čuj ti to… I tata ide? Šta ćete u planinama po ovoj zimi? Pa tačno, niste nikad, bilo bi vrijeme, da… Ma mi ništa… Kod kuće… Kumovi, djeca i to je to… Pa da… Aha… Ništa, hajde onda, pusa tati, pa se čujemo. Hoću. I Beba tebe isto.” Spustim slušalicu. Pa lijepo. Izabrali su kad će, pomislim i uzmem brže-bolje mobilni. “Emire! Ja sam. Slušaj… jesi li još u prodavnici? E super. Vidi, ovako… Znam da nam ništa ne treba, ali uzmi nam… Čuješ li me… Prekida se nešto… Uzmi nam jednu dobru glavicu kupusa i jedno kilu i po mljevenog mesa… I kore za pitu, al’ nemoj one koje si prošli put kupio, one debele, nego da budu baš za pitu, i neki lijepi sir, al’ ne preslan… Kako to misliš šta će mi… Pa kumovi nam dolaze, pobogu!”

Author: S. Vujanović

web-urednik

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *