Duda Mahaluša u epizodi… Velika, bijela pa još na ljubičice

Duda Mahaluša u epizodi… Velika, bijela pa još na ljubičice

SHARE
Foto: Mladen Sekulić
Foto: Mladen Sekulić

Sarma bez riže, torta bez jaja, sirup od agave i hronohljeb… Kako je porodični
ručak izgledao nekad, a kakve moderne poslastice gosti očekuju danas?

Dok je baka bila živa, skupljala nas je kao
kvočka piliće svake godine. Dočekivala
nas je na vratima i čudila se kako smo svi
narasli, iznosila pred nas priglavke i propinjala se naprste da bi nas poljubila. Na stolu nas je dočekivalo slatko od dunja, djeca su pila domaći sok od zove, a mi, veliki – kafu s rahat-lokumom nabodenim na čačkalice. Kuća se odjednom pretvarala u muzej tabletića, uštirkanih stolnjaka, stara fotelja šepurila bi se pod novim pokrivačem, isheklanim specijalno za tu priliku. Kad bismo posjedali zato   baka se uvjerila da smo svi tu, iznosila bi veliku bijelu zdjelu s uzorkom ljubičica sa  upom, domaći hljeb, štrudle, svakakva čuda… I nije bilo ”ovo hoću, ovo neću”, nego smo svi jeli sve i još tražili repete.

Obilno i po domaći
Ali novo vrijeme nosi nove običaje. Kako nam bake nema, moja mama je preuzela pregaču i odlučila okupiti cijelu porodicu na ručku. Zna se da je mamin ručak uvijek dobra gozba, jer kod nje nema ništa ”onako”, nego – ona to sve pripremi obilno i po domaći. Znam ja nju. Da se naradi – naradi se. Da se umori – umori se. Da spava sa viklerima – spava. Ali drago joj je kad nas vidi sve na okupu, pa svi rumeni i debeli, pa pun sto – kud ćeš ljepše? Predjelo, zna se – ne onako da se razvuče po tanjiru malo čajne i koji krastavčić,
nego ona to natrpa – šunka, pa slanina, pa sir, pa kuhana jaja, francuska salate, domaće kiflice. Samo da jedemo predjelo – bilo bi dovoljno. Nakon toga ide supa, po bakinom receptu, od domaće kokice i s domaćim rezancima, pa kuhano meso iz supe s hrenom ili sosom od paradajza, pa sarma, onda pečeno meso s polama, štrudla sa sirom, štrudla s jabukama. Naravno, svi smo saglasni s tim da nema bolje kuharice od moje mame. Nije to samo zato što tu ima puno hrane pa ne zna čovjek šta bi prije, nego to što ona to sve stvarno pripremi onako od srca. Ako postoje ljudi koji ljubav iskazuju hraneći druge – onda je moja mama jedna od njih. I zato nam je kod nje sve slatko.

Šta jedu ti vegani?
No, ove godine – krenulo je po zlu. Zove mene mama da me pita šta je to hrono. ”Šta? Otkud ti to?” Pa, kaže, zvala je Danica, tetka Nadina, doći će, naravno, ali kaže: ”Tetka, mi smo ti svi na hrono”. ”Dobro”, kažem, ”na dijeti su”. ”Ju! Kakvoj crnoj dijeti?” ”Ne brini se, mama, može se na toj dijeti svašta izvesti. Mogu jesti meso, povrće…” ”Mogu li sarmu”, upita mama. ”Mogu, ako je bez riže.” ”Pa kako sarma može biti bez riže?” ”Pa ne znam, mama, kad si na hronodijeti, ne smiješ jesti ugljene hidrate. Ne smiješ krompir, bijeli hljeb, rižu, i takve stvari.” ”Ja ne mogu sarmu saviti bez riže. To ne ide.” ”Dobro, mama, šta sad… ješće pečenje i dobro.” Proguta ona nekako taj hrono, kad evo je opet – Ivanina Marija je veganka. Opet me pita: ”Šta jedu ti vegani”. Kažem joj: ”Ne jedu meso, ne jedu jaja, sireve, hljeb…” ”Znači, ne jedu ništa”, zaključi mama. ”Pa nije baš ništa, ima tu super stvarčica, ima humusa, falafela…” ”Humus? Humus smo stavljali u zemlju za cvijeće, kako se to može jesti?”

Kredit za ručak
Ništa, vidim ja koliko je sati, sjednem s njom pa krenem polako. ”Mama, druga su vremena došla, ljudi paze šta jedu. Nema više ono “probaću pa taman krepao”… Svijet sad vodi računa o ishrani.” ”Je li? Tol’ke godine nisu vodili računa i sad su našli voditi računa? Zašto kod bake nisu vodili računa o ishrani? Je l’ njoj neko smio pisnuti da je na hronodijeti? Uostalom, zar ne mogu jesti taj dan što ja napravim, pa poslije nek jedu šta hoće? Kako da ja sad napravim tako da svima bude po volji? Ovaj neće ovo, onaj neće ono… Kad smo se to tako pogotovanili, pa nam ništa ne valja?” ”Nije to, mama, ljudi jednostavno vode računa o tome šta će unijeti u sebe.” ”Ih”, frkne mama, ”silne su mi to mustre postale. Ne jedu brašno, ne jedu šećer. Gdje da nađem uopšte taj sirup od agave Šta si još rekla – kokosovo ulje? Kol’ko to uopšte dođe?” ”Pa ima za nekih petnaestak maraka….” ”Koliko? Pa treba li da dignem kredit zbog jednog ručka, pobogu, Dudo?! Je l’ oni to i kod svoje kuće jedu, ili samo fantaziraju kad idu u goste?”

Čuj, molim te, hrono!
”Mama, ne razumiješ. Novo je vrijeme došlo. Nekad je bilo bitno samo što više iznijeti toga na sto, da ima dovoljno hljeba, krompira, mesa, tako da niko ne ostane gladan. Nije se gledalo puno je li nešto zdravo ili nije. Bijeli hljeb nije zdrav, mama. Bijeli hljeb nema nikakvih vitamina. Danas se jede crni hljeb. Što crnji – to bolji.” Mama me bijelo pogleda. ”Nekad je samo sirotinja jela crni hljeb.” ”Znam, mama, ali to je bilo nekad, sad je drukčije.” ”Pa super”, kaže mama i demonstrativno skine pregaču. ”Ja ću napraviti ono što sam naumila, a oni neka vide šta će od toga jesti. Ako im se ne sviđa – molim lijepo. Pa nisam ja restoran da mi sad tu biraju. Čuj, molim te, hrono! A da je vidiš, ne može kroz vrata proći kolika je, šira je nego duža, i ona je sad meni našla pričati o dijeti…

Opet ta agava
Ne znam šta bih joj rekla. Jer kod nje – ako torta nije od 12 jaja, to nije torta. ”Mama, ima finih a zdravih kolača, vjeruj mi. Danas rade takve sirove torte – da ti pamet stane. napraviš dolje podlogu od datula i oraha i sirupa od agave.” ”A jaja?” ”Nema jaja, mama, samo se to tako samelje i umuti. A za nadjev uzmeš  indijske orahe, pa ih potopiš u vodu preko noći, sutradan samelješ i dodaš to kokosovo ulje.” ”Idu li u taj nadjev jaja?” ”Ne idu jaja, mama. Samo taj orah, ulje i agavin sirup.” ”Opet ti s tom agavom”, mršti se mama. ”Čekaj da dovršim. Pa onda taj bijeli nadjev podijeliš napola, pa jedan ostaviš tako, a u drugi dodaš maline. Znaš li kako je to ukusno? Mama, ženo, nisi ni probala, ne maši mi tom glavom.” ”Ništa ti ja ne vjerujem – kako torta može biti bez jaja?”

Zdrava torta
I tako, uputim se ja drugi dan u prodavnicu zdrave hrane, kupim sve što treba, napravim tu torticu i – ravno kod mame na generalnu probu. ”Šta je to?” ”Zdrava torta.” ”Ona bez jaja?” ”E, baš ta, bez jaja. Probaj.” ”Nisam ručala.” ”Probaj!” ”OK.” Sjedne ona. Gleda. Okreće tanjir. Pomiriše. Pažljivo razdvoji komadić vilicom. Prinosi ustima. Šuti. Žvaće. Još žvaće. Guta. Gledam. Čekam. Ne dišem. Ponavlja sve od okretanja tanjira. ”Danica je javila da neće doći”, govori. ”Srušio ih u krevet neki virus, već tri dana ne ustaju iz kreveta. Tako im i treba kad ne jedu hljeb. Ne može se samo od mesa živjeti.” ”I kakva je
torta?”, pitam. ”Ni voće ne jedu, zamisli! Samo meso i salata, meso i salata, i tako svaki božji dan.” ”Kako ti se sviđa?” ”Šta?” ”Torta, mama!” ”A, torta… Pa, fina je… čak jako fina… Neobičan ukus, ali sviđa mi se. Mada bih ja tu dodala jedno jaje bar i kašiku brašna, da poveže.” Kako je rekla ”fina je”, tako sam ja dobila krila. ”Mama, ne živciraj se ti ništa – ja ću napraviti tortu.”

Konačno…
Svane i nedjeljni ručak. Lijepo smo se sredili, pa kod mame. Dočekuje nas na vratima. guram joj miloštu: kafu, keks, sitnice. ”A zašto ste se trošili, djeco, pa nisam ja vas zvala da mi donosite, nego…” ”Neka, mama, red je.” Propinje se na prste da nas poljubi. Krenem uzeti papuče. ”Nemoj baš te”, šapuće. ”Te imaju rupu na prstu. Uzmi nove, vidi kako su lijepe… Kupila sam juče na pijaci tri para, da imam kad mi neko dođe.” ”Oooo, majčice, pa to je nova frizura”, primjećuje Emir. ”Spavala je s viklerima”, kaže tata i namigne. ”Hajde, zete, da ti i ja probamo po jednu domaću, ja sam je pekô… To nije rakija,  to je melem.” Ulijećem kod mame u kuhinju da  joj pomognem. ”Dodaj mi zdjelu”, kaže. ”Koju?” ”Kako koju? Pa onu bijelu, veliku, s ljubičicama…”

NEMA KOMENTARA

Ostavi komentar