Categories Duda Mahaluša

Duda Mahaluša u epizodi… Volim te i ne mogu bez tebe

Koliki haos među bračnim partnerima može da prouzrokuje jedna greškom pristigla poruka i šta se desi kad se otvore pitanja povjerenja, izdaje i količine ljubavi koju je i jedna i druga strana uložila u vezu?

Foto: Mladen Sekulić

Muvala sam se po kuhinji kad mi je prišao, držeći u ruci moj mobilni. “O čemu se ovdje radi?”, upitao je. “Kako to misliš..?” “Ne pravi se naivna, Dubravka, o čemu se radi, ko ti je ovo?” “Ko je ko?” “OVO”, dreknuo je i gurnuo mi mobilni pod nos. “Ama, ne znam o čemu pričaš, čovječe… stani da vidim…” Uzeh telefon. Okrenuh ga da provjerim je l’ sto odsto moj. Jeste moj, nema šta. Pročitam poruku. “Nije moja. Ja ne znam šta je ovo”, kažem Emiru. “Kako ne znaš? Na tvom je telefonu.” “Znam, Emire, ali ja stvarno nemam blage veze šta je ovo… ‘Volim te i ne mogu da živim bez tebe’… Pa kome ja mogu da napišem ovakvo nešto? Ja čak nemam ni memorisan taj broj!” “Imala-nemala, poruka je tu”, reče Emir. “A čovjek ti je i odgovorio, koliko vidim: ‘Nemamo o čemu da pričamo, zaboravi me’.” “Eto, vidiš da nemamo o čemu da pričamo.” “I te kako imamo”, reče moj muž. “I-te-ka-ko”, ponovi upirući svoj dugački prst u mene. “Ali, Emire, ja stvarno ne znam o čemu se radi.”

IMAMO PROBLEM

“Mislim, kako možeš uopšte i da pomisliš… Tolike godine smo zajedno, jeste – sigurno ću se sad zezati sa strane… Ti znaš da ja nisam u tom fazonu. Hello, Emire”, pucnuh prstima. “Pogledaj me! Mene. Vidiš li? To sam ja. Duda tvoja. Šta god da je ovo ovdje, ja nemam veze s tim. OK? I šta mi uopšte brljaš po telefonu?” “Nisam brljao”, reče. “Samo ti je stigla poruka i vidio sam. Nisam mogao da ne vidim. I lijepo sam te ljudski pitao. Ti bi meni dosad već oči iskopala.” Tačno. Bih. Možemo da se lažemo da smo kao cool, i da nas ne zanima šta ona druga strana radi, ali brate, kad proradi sujeta – svi smo, manje-više, isti. Da je on nekoj poslao da ne može da živi bez nje, pa to bi mu zadnja poruka u životu bila. “Vidi”, rekoh. “Ima načina da saznamo o čemu se radi.” “Kako?” “Tako što ću pozvati ovaj broj, eto kako. Halo?” “Ko je to?”, upita muški glas s druge strane. “A ko je to?”, upitah ja uvrijeđeno. “Mislim, imam pravo da znam koga to volim najviše na svijetu, zar ne?” “Ja sam Nemanja”, reče. OK. Zamislih se. “Ne poznajem nikakvog Nemanju. Nemanja, imamo problem. Odgovorio si mi na poruku koju ti nisam poslala. Barem se ne sjećam da sam je poslala.” Nemanja se zamisli. “Ja sam mislio da mi to šalje moja djevojka”, reče. “U redu, ali ja nisam tvoja djevojka. I nisam ti poslala poruku.” “Možda je greška”, reče zbunjeno. “Možda, ali moj muž ne misli tako. I da, evo ga tu pored mene i žarko želi da popričate”, rekoh i gurnuh Emiru telefon u šake. On se nakašlja i izađe na terasu. Ne prođe dugo, vrati se nazad. “Jesi bila juče kod Gage?”, upita. “Jesam, što…?” “A Mrvica, ima li momka?” “Ima, što?”

DJEČJA POSLA

Nije nam trebalo mnogo da sklopimo kockice. Mrvica ima momka. I posvađala se s momkom. I slala mu poruke, ali on joj blokirao broj. Pa ona, brže-bolje, uzela moj telefon da se posluži. “Pa super”, reče Emir. “Pa super”, rekoh i ja. “A zna li se što su se posvađali?” “Ma dječja posla, zbog neke gluposti.” Pomislih – zbog njihove gluposti ovdje zamalo ne izbi kuršlus… “A ti meni stvarno tako malo vjeruješ?”, upitah. “Ma nije to, Dudo, nego… šta bi ti pomislila da si na mom mjestu? Iskreno.” “Iskreno, to što bih ja pomislila teško mogu i da ti ispričam. Pomislila bih isto što pomisli svaka žena u sličnoj situaciji. Pomislila bih kako je to nemoguće i kako se ne dešava meni. I kako to ne može biti čovjek kojeg volim, do koga mi je stalo. Pomislila bih kako smo nekad bili tako dobar par. A cijeli svijet bi se na trenutak zaustavio i ništa više ne bi imalo smisla. I znaš šta, bilo bi mi jako, jako žao. A onda bih dugo sjedila i razmišljala o tome kako da te uklonim s lica zemlje, a da me nikada ne otkriju.” “Slagao je”, reče Emir. “Ko?” “Nemanja. Slagao je Mrvicu.” “To nije lijepo”, rekoh. “Koliko god da su mladi, koliko god nemali pojma ni o čemu, laž naprosto nije pouzdana valuta u ovom svijetu.” “Rekao je da je dosadna”, dodade Emir. “I da mu ide na živce, da ga smara, opterećuje…” “Dobro”, rekoh, “zna Mrvica da bude naporna… ali kad voliš nekoga – šta uopšte može biti naporno? I još mu je, mukica, napisala da ne može da živi bez njega… Moraš da budeš mnogo mlad i mnogo lud pa da to nekome napišeš, je l’ da…?” “Uostalom, nije ona napisala, već ti”, reče moj muž. Sa tvog telefona je otišlo.” “Pa i to što kažeš.” “Mada, malo je mlad za moj ukus.” “Misliš da treba da joj javim?” “Šta?” “Da je odgovorio.” “Nemoj, samo ćeš je još više povrijediti. Bolje da ne zna. Ono što ne znaš, ne može ni da te zaboli.”

KAKO SRCE UMIJE DA BOLI

Treba da zna, pomislih. Mora da zna. Jeste, mlada je i cijeli život je pred njom. Jeste, ja znam kako srce umije da boli kad ti je osamnaest i kad ti se čini da ne umiješ ništa osim da voliš. Ali svi to prođemo. Neki ljudi su tu da bismo na njima učili. Nekima smo i mi lekcije. Neko mora da nas slaže da bismo znali da prepoznamo istinu. Neko mora da nas ostavi da bismo naučili kako se ostaje. Znam da mladost ne razumije razloge, ni uzroke, ni posljedice, ni logiku. Mladost je tu da želi, da se daje, da hrli i da griješi. I sve joj se prašta. Čak i slanje poruka. “Gaga te traži”, reče Emir i dade mi telefon. “Joj, Dudo, znaš šta se desilo”, stade Gaga da bifla bez uvoda. “Danas nešto krenem da brljam po telefonu, kad ono…” “Volim te i ne mogu da živim bez tebe”, prekidoh je. “Jao, jeste… i vidim ja nepoznat broj, reko’ ma sigurno se neko zeza, kad ono, ne lezi vraže, eto poruke. Ko je… kad ono…” “Nemanja” “Da, ženo, Nemanja, momak od onog mog ludog djeteta… A čekaj malo, Dudili, a kako ti to već znaš?”

Author: S. Vujanović

web-urednik

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *