Ko ti je buduća bivša…?

Kupi mi kupi mi kupi mi – ponavljala sam. Molim te, kupi mi – preklinjala sam. Odmahivao je glavom. Jesam li ja najgora…? Nisi. Ali… Ali šta…? Nije trenutak. Kako nije trenutak…? A Dan žena…? Ako nije sad trenutak da mi pokloniš taj parfem – pa stvarno ne znam kad je. I znaš što, Vladimire, najtužnije je od svega što sam spala na to da te MOLIM da mi kupiš bijedni parfem. I još samo nešto – to što ga nisi kupio može te puno skuplje stajati nego da si k’o gospodin čovjek izvadio pedeset evrića i rekao: ’’Evo, Dubravka, zaslužila si, kupi taj parfem, pa koliko dođe da dođe…!’’ A ne tu k’o neka baba – pa znaš li kol’ko je to, pa mala bočica, a ti zapela… Da, zapela sam, kupiću ga pa makar mi to bilo zadnje. Skupljaću mjesec dana, odvajaću od usta – al’ ću ga kupiti. A od tebe mi ne treba više ništa – sve i da me moliš na koljenima!

Mislio si da je parfem skup? E sad ćeš čuti šta je skupo. Nije skup parfem. Skupo je to što nećemo razgovarati par dana. Pa će svako ići na posao svojim autom. I svako će kuhati za sebe. Odnosno, ja ću se već snaći, ti si taj koji će se morati hraniti po restoranima. I nositi stvari na hemijsko. Jer ubaciš li još samo jednu smrdljivu trenerku u mašinu, budi siguran da ću je: pod a) skuhati na devedeset i smanjiti za dva konfekcijska broja, pod b) na tih istih devedeset kao slučajno dodaću jednu crvenu čarapu, tek da se imam čemu smijati kad obučeš svoju novu ružičastu opremu za teretanu.

Šta će reći – imao si priliku biti muškarac, sad se pokrij po glavi i trpi. A to što ćeš jednu običnu supu papreno plaćati – to nije ništa, koliko će te tek to stajati. O peganju košulja da i ne govorim.

Osim naravno, ako ti se ne posreći, pa upoznaš neku klinku na hemijskom koja će se sažaliti na tebe i opeglati ti svaku petu – gratis. Da, svaku petu. I još ćeš misliti da si dobro prošao. A onda ćeš je pozvati na kafu. Pa na kolače. Pa na ručak. Pa na večeru. Ništa me ne gledaj, znam ja vrlo dobro kako to ide. Pa da, siroto dijete, radi i studira. Nije joj lako. Tako mlada a već se sama izdržava. I pomaže svojima, kad zagusti… A ti si se navukao.

I onda joj počneš pomagati. Pa platiš jedan račun za struju, pa drugi, onda dođe gazda po stanarinu, a ti kažeš: ’’Pusti to, ja ću’’. A ona te gleda i samo trepće. Ne zna kako da ti zahvali. Ne treba. Bog sve vidi. Grozna je, kaže. Ko? Tvoja bivša žena. Ne zna šta je izgubila. Tu se već topiš, cvjetaš i prelaziš u tekuće agregatno stanje. Konačno – neko ko te razumije. Neko ko zna cijeniti tvoj trud. Ko ne sitničari. Ne kvoca. Ne ispituje.

Osim onog – kada ćeš je ženiti…? Jer ona je poštena, ne može više ovako, njeni se brinu, iskoristićeš je, ostaviti, ovaj svijet je pun prevaranata, a ona sama, nezaštićena. I tako, prije nego što kažeš šta želiš – bićeš i razveden i oženjen i ponovno u problemu. Jer svadba stoji, i medeni mjesec stoji, i veći stan, tvoja nova žena ima sve veće i veće prohtjeve, manikir, pedikir, trista čuda…

Meni – staroj, ne moraš ništa dati, ali ipak imamo zajedničko dijete i zajedničku ratu kredita, a to, složićeš se – nije mala stvar. Spiskaćeš i dozvoljeni i nedozvoljeni minus, kartice, kredite, čekove, posuđivaćeš od rođene majke da bi vratio banci, dok jednog dana ne dođu popisati stvari, al’ tad će već biti kasno. Nova žena će se već vratiti kod svojih. Stara neće htjeti ni čuti za tebe.

I zašto…? Sve to zato što nisi htio kupiti jedan običan, najobičniji parfem. Pa sad ti reci je l’ pedeset eura puno…? Nije. Kako se zove…? … Opijum…? Organza?… Kako…? Daj, reci, zašto si takva…? Kakva…? I da mi kupiš litru, cijelu kadu parfema – sad mi od tebe ništa ne treba. I nije Organza. Verry iresistible je, ako te baš zanima. I, samo da znaš, danas nema ništa za ručak. Ali u pivnici imaju strašan gulaš. Da poližeš prste. A odmah niz ulicu je i – hemijska čistionica.