Stavi me na “public” istog trena

Ko ti je ova loša pokraj Vlade, upitala je Goga, gledajući neke slike po mom laptopu. Koja…? Ova. Ona? Pa, da. Ti…? Nemoguće..?! Ma, daaaaaj… Čekaj, da vidim… Pa, to jesi ti… Pa, dobro, šalila sam se… Nisi se šalila. Nisam. Ali, mislim, što sad, uopće ne sličiš sebi – pokušala se izvući. Ne ljutiš se valjda, ha..?

Ne ljutim se. Odavno nisam u dobrim odnosima s fotoaparatima. Moje su slike sakrivene s vremenske linije, uglavnom. Ne tangiram se. I ne volim se slikati. Izbjegavam, kad god mogu. Zašto? Pa, valjda zato što nisam fotogenična. Ispadnem loše. Ružno. Ljudi se jednostavno iznenade kad me vide uživo. Tako je. Stvarno je tako. Ta odbojnost proteže se još od najranijeg djetinjstva iz vremena onih starinskih aparata, polaroida…i sl.

Kao, rođendan je, nas petnaest je tu i sad ćemo svi sjesti, pa će nas tata slikati. I onda svi ispadnu lijepo, samo ja – grozno, kao da sam progutala lopatu. Svi su cijeli, a samo meni nedostaje pola glave, ruka, noga… Nema niti jedne slike koja je dobra.

Zapravo – lažem. Ima. Ispala sam odlično kad sam se jednom slikala za pasoš. Kako sam samo dobro ispala, ma – sama sam se sebi divila. Nosila sam tu jednu svoju sličicu godinama u novčaniku, da niko ne zna. Ali, svaki put, kad sam prelazila granicu, carinici su me sažaljivo pogledali. Kao, “sirota, eto kako je izgledala prije samo godinu dana, a vidi je sad… ko zna, možda je neka bolest… al’ mlada je, izvući će se…”

I zato ne volim gledati slike, niti tuđe, niti svoje. Eto, jednom odem kod Danice, sestre od strica, nismo se vidjele sto godina, pitam je šta ima novo, a ona meni donese hrpu albuma. Evo, to je novo, sjedni i gledaj. Oči su mi ispale. A, samo što ne zaspim od dosade. Mislim, kakva je zanimacija pregledati tri kutije od cipela pune slika, na kojima znaš samo jednu osobu, i to po sjećanju…?

Baš kad sam mislila da je gotovo – eto ti nje – pušta DVD od svadbe… E, tu mi je došlo da poludim…! Četiri i po sata “urnebesnog provoda”, snimka koja trese lijevo-desno, uz “šaljive” komentare njenog šogora, duhovite primjedbe, sat vremena se ide po mladu, pa, dok je izvedu, odvedu, pa onda čitav splet tradicionalnih običaja ispred njene zgrade, pa matičar, pa restoran, ma, baš jedan divan amaterski rad, nema šta, sve sam potajno premotavala, da me ne vidi.

Mislim, sve bi to bilo super da nisam morala i nju slušati. Trudila se objasniti mi, valjda nije shvatila da me ne zanima. “Evo, to je njegova mama, e sad je ona ustala. A sad će torta. Vidi, vidi, ovo je kad se spremamo za čestitanje. Ispričaj, Gorane, kako se napio onaj tvoj stric. Ne, ti ispričaj, ti bolje pričaš. Ma daj, ti pričaj ti si bio s njim, slušaj Dudo, molim te, ovako nešto u životu nisi čula…”

Uglavnom, snimke vjenčanja zakonom bi trebalo ograničiti na najviše pola sata. Sve preko toga je – teško mučenje. Čak i glavnim glumcima, a tek nama jadnicima koji smo u publici.

Stvarno, ne shvatam ljude koji svaku minutu svog života moraju uslikati, snimiti i po potrebi staviti na jednu od društvenih mreža. To je kao O. K., upravo smo saznali da je Danica u drugom stanju, ali to nam nije dovoljno, pa ćete putem Facebooka, Twittera, a povremeno i Instagrama biti uredno obavješteni – koliko grama čokolade je upravo pojela, je li i koliko često mora povraćati i kojim intenzitetom buduća mama dobija na težini. Molim vas, obavjestite me o terminu porođaja, želim se na vrijeme odlogirati..

Kada smo to, zaboga, počeli tako masovno zuriti u ekrane kojekakvih kamera, mobitela, tableta…? Mislim, ako ne postavim na Fejs – nije se niti dogodilo? Niko više ne koristi opciju “prilagođeno, zajednički prijatelji, samo ja “. Sve ide odmah na public.

Što radiš to, pitam Vladu. Slikam te. Zašto? Tako. Nemoj. Kakva si ti baba, neviđena…? Tako je, slikaš me, pa ćeš me poslije ucjenjivati tim fotkama. Pa šta? Pa ništa. Al’ nemoj. Što? Nemoj. Nisam se našminkala, vidi u čemu sam, nisam ništa… Oooo, kako sam grozno ispala… Trepnula sam, briši to odmah… Da vidim te druge… Ko ti je ova opasna plavuša pokraj tebe? Kako, ko je…? Pa ti, ludo jedna. Aha, da… Pazi, to sam stvarno ja. Stavi to na Fejs odmah. Prijatelji ili…? Kakvi prijatelji, ova ide na public istog trena.