Duda Mahaluša u epizodi… Majka panika

Neko je Majka Hrabrost, a Duda je definitivno Majka Panika. Branila se ili ne branila – tako je. Najgora je, kaže, od svih kategorija. Paniči za najmanju sitnicu. Kad bolje razmisli, jadna njena Beba s njom takvom

Paničim od momenta kad sam je rodila. Zapravo, paničila sam i prije toga. Moja je panika počela negdje otprilike kad su me prozvali ispred ginekološke ordinacije, kad sam spustila knjižicu na onaj pult. “Zašto ste došli, Dubravka?”, upitala je doktorica. “Mislim da sam trudna”, rekla sam i počela da kršim prste. “Sad ćemo provjeriti”, odgovorila je i navukla rukavice. “A može li to biti na nervnoj bazi”, upitala sam, svlačeći se iza paravana. “Trudnoća? Teško.” “Ma ne mislim to, doktorice, nego simptomi – da li simptomi mogu biti na nervnoj bazi?”

Plavooki zavežljaj
Simptomi, kako će vrijeme pokazati, nisu bili na nervnoj bazi. Nekih sedam mjeseci poslije toga rodila se Beba. Zajedno s Bebom – rasla je i panika. Od momenta kad su mi tutnuli mali rozikasti, plavooki zavežljaj u ruke i rekli “majko, izvol’te”, pa do dana današnjeg – ova majka ne spava.

S rođenjem bebe rađa se i strah
Zašto plače? Je li gladna? Da je nešto ne boli? Misliš da sve bebe toliko spavaju? A da je ja ipak probudim da jede? Bezbroj pitanja, bezbroj slutnji i strahovi o kojima nisi imao pojma da postoje. Rođenjem djeteta rađa se ljubav. S tom ljubavlju, rađa se i strah. Strah da li će sve biti kako treba. Strah da li smo mogli bolje. Strah je li voda dovoljno topla, da li joj je vruće, hladno, je li žedna, gladna, uplašena, da li će ispasti iz kreveca, skliznuti s kreveta, udaviti se u kadi, ugušiti se ispod jorgana, pasti niz stepenice, udariti glavom o rub, ispasti kroz prozor… Strahova je bilo bezbroj – bila sam majstor za širenje asortimana, s naročitim osvrtom na one iracionalne, opsesivne i neodržive. E ti su me, po pravilu, najduže držali budnom. I sve mi je bilo prijetnja – hladna voda, topla voda, morska voda, voda sa česme, sladoled, neoprana jabuka, kifla iz pekare (ko zna ko je to sve dirao, možda im je i pala na pod), paštete, viršle, šipke u gradskom prevozu, gelenderi, pijesak iz parkića, druga djeca kao najgori prenosnici zaraza… U jednom trenutku je zdrava, u narednom već kašlje.

Crveno grlo i VISOKA temperatura
Kašlje? O moj Bože! Zini da vidim grlo! Crveno. Znala sam da ne treba da jedeš taj sladoled (ili se klackaš ili rukuješ s djecom, maziš kuce, mace, udišeš ovaj zagađeni vazduh…). Čekaj da pipnem čelo… Nešto si mi sumnjiva… Dođi da mama izmjeri temperaturu. Dobro drži. Ne držiš dobro. Nemoj još da vadiš, nije prošlo pet minuta. Daj da vidim… Pa da! Trideset sedam sa dva! I šta sad?! “Kako to misliš ‘kuda'… Pa u Hitnu – pobogu, vidiš da dijete gori!”

Stakleno zvono
OK, zdrava strana mog mozga znala je da dijete ne može baš izgorjeti od trideset sedam sa dva, znala sam i da je u pitanju obična prehlada i da sam čak i ja s mojim propolisima, čajevima od koprive i vitaminima ponekad prosto nemoćna protiv bakterija i virusa koje ću, tu i tamo, zakačiti. Znala sam i da se upravo tako stvara imunitet i da je ne mogu štititi od svega, da nema tog staklenog zvona koje je može sačuvati od stafilokoka i streptokoka. Znala sam ja i da nije bio problem kašalj, već moja luda glava koja na prvo “apćiha” već krene da režira film. Jer, ona druga, mračna ja već je imala pregršt strašnih, apokaliptičnih scenarija na pameti.

Ono kad svijet staje
Nema gore ni strašnije stvari za majku od bolesnog djeteta. Ali i druga djeca su bivala bolešljiva, kašljala, kihala, imala gnojne angine, šarlahe i temperature, pa su te majke nekako preživljavale, dok sam ja na prvu – bivala potpuno paralisana. Svijet je stajao, ja sam prestajala da dišem, jedem, spavam. Ništa više ne bi bilo bitno – do momenta kad ponovo ne poskoči iz kreveta ili kad mi u tri ujutro, nakon dva dana provedena na čaju i supi iz kesice, kaže kako je gladna i kako joj se jedu palačinke. E tek tad život kreće dalje.

Ne mogu ne brinuti
Mislim, znam ja da sam grozna i da je sve to totalno nenormalno. Znam da su i druge majke brižne, te da to što padam u trans svaki čas nije znak da ja svoje dijete volim više nego drugi. Ali ja imam tu ludu crtu da se osjećam loše ako ne brinem. E tu se opet vraćamo na onu nervnu bazu s početka priče.

Duda sajberhondar
Tako to ide – moja je baka brinula za moju majku, moja majka je brinula za mene, ja brinem za Bebu. Ali u vrijeme kad je moja majka brinula za mene nije bilo interneta ni čuda, pa je mogla samo sjediti s komšinicom i uzdisati. A ja sad – kako se vratim iz doma zdravlja, razgrnem one nalaze i pravac na net, a poslije pola sata – zbogom pameti! I što sam mislila da nije – sad jeste. Prepoznasmo se u svim simptomima, u onim s fatalnim ishodom naročito. “Pa oni doktori stvarno pojma nemaju! Evo, vidiš – leukociti na gornjoj granici!” “Dubravka, gornja granica je još uvijek granica normale”, pokušava Emir da smiri strasti. “Oni su doktori, ljudi znaju šta rade.” “Ma šta ti znaš, pa ni pogledali je nisu – pregleda mi dijete s po metra razdaljine, ni da je pipne, ja pričam, a on kucka po onoj tastaturi… I to mi je neki doktor.”

Možda nisam doktorica, al’ majka jesam!
I tako – što me više Emir smiruje, ja sve gora. “Ti si neurotična, znaš?” “Ja neurotična? Dijete bolesno, sram te bilo, a ti ćeš meni reći da sam neurotična!” “Pa pogledaj šta ovdje piše! Pogledaj!” “I ko je sad neurotičan, a?” “Dubravka, ti nisi doktorica, ne možeš znati bolje od ljudi koji su se godinama školovali…” “Ja možda nisam doktorica, ali sam majka! A majke uvijek znaju bolje! Zato – ustaj, idemo!” “Kuda?” “Pa kako kuda – doktoru!” “Bili smo danas po podne, Dudo.” “Bili smo, ali ne kod pravog, sad idemo onom pravom.” “I šta ćemo ako i taj pravi kaže da nije ništa?” “Ništa, onda ćemo se lijepo vratiti kući i biće sve OK.”

U ambulanti…
Elem… sjedimo u čekaonici. Lista – podugačka. Djece – koliko voliš. Minute kao godine. Ćutim, ne progovaram, samo čekam da nas prozovu. Emir pokušava da prebaci koju. Dijete mu bolesno, a on bi da ćaska… da nećeš i neki vic da ispričaš, da malo opustiš atmosferu?! “Dođi, dušo mamina, sjedi mami u krilo…” “Uđite”, pozvaše nas. “Šta je djetetu?” “Djetetu nije ništa, ali mislim da treba da pregledamo majku.”