Duda Mahaluša u epizodi… NEMOJ ME ŽIVCIRATI

Gdje je granica između pubertetskih bubica i neodgoja? I šta Duda savjetuje za rješavanje nepremostivih razlika između majke i kćeri tinejdžerke…

“Želiš li kafu?”, upitala sam je. “Kakvu kafu?! Otrov mi daj! Želim i kafu i rakiju! Popiću aceton da se smirim, pogledaj koliko se tresem, vidi mi ruke…” “Pa šta je, dušo moja, sad bilo? Ko mi te tako naljutio?” “Ko? Ko? Pa što misliš ko… Ko mi trga živce već 15 godina?” “Mrvica?” “Mrvica! Evo samo što je krenula u školu.” “Dobro, i?” “Ma nismo se pošteno ni okrenuli – već je dobila tri jedinice.” “Popraviće…” “Popraviće, al’ na popravnom. Dok je bila u staroj školi, bilo je ili ‘Mrzi me profesor’, ili ‘Pitala me nešto što ne piše u knjizi’, ili ‘Hejtaju me u razredu'… Nije se smirila dok je nismo prebacili u drugu školu. Računaš – nije mala, znaće to cijeniti. Ma znaće malo sutra. Matematika jedinica, hemija jedinica, fizika jedinica. Prvo je bilo – nema dijete koncentraciju, smeta joj buka… Ne može učiti u dnevnoj, treba joj mir. Pa onda – nema ni svoju sobu. O, pa napravićemo sobu. I kad smo pregradili našu spavaću da ima dijete gdje učiti, ali sad više nije do buke – ona bi učila uz muziku. I sad, te je spavaća dva sa dva – spavamo kao sardine, kako uđem, tako s vrata padnem u krevet – te ona knjigu ni da takne. Kunem se, razmišljam o tome da stavim one krevete na sprat, pa ovaj moj gore, ja dolje, mislim, nema bliskih susreta – ali se bar ne guramo.”

Ko je tu koga rodio?

Samo se ti smij, narašće i tvoja, pa ću te ja onda pitati. Ne vjeruješ mi? Znam, nisam ni ja vjerovala da jedno zdravo, pravo, divno i umiljato dijete može postati takva beštija. Zove me juče s velikog odmora i to nešto sva nadurena, u stilu: “Hej, mama, kad idemo kupiti onu torbu koju si mi obećala?” Ja joj kažem: “Halo, dijete, saberi se, na poslu sam, kakva crna torba, ne znam kako da skrpim kraj s krajem, vidiš li koji je dan u mjesecu…” Nisam stigla ni pošteno da joj objasnim, kad samo čuješ: “Nmj m žvcrt”… Sve mi tako kroz zube govori, ljuta sva, Bože dragi… Pitam je kako to razgovara sa mnom, a onda samo čuješ “tu-tuu”, spustila mi slušalicu… Ona meni spušta slušalicu, hej! Pa ko je tu koga rodio, ha?! Mislim, gdje je nestalo poštovanje?! Halo… roditelj sam ti! Moraš me poštovati! Mi smo stajali u stavu mirno kad nam je otac htio nešto reći, a vidi sad… Treba da tražim dozvolu da bih joj se obratila. Mislim se, možda joj nije dan, nek joj bude…

Mobitel vs. šporet

I idem tako s posla, i sve razmišljam: “Samo čekaj da ti dođem kući, očitaću ti bukvicu za sva vremena”. Ja sam ti kupila mobitel, ja ću ti ga i uzeti. Kad se naučiš normalno razgovarati, a ne samo siktati, režati i razgovarati sa mnom kroz zube i gutati samoglasnike – tada ćeš dobiti mobitel. Pa jesam li ja nečiji majmun, Dubravka? Ponašam se kao magarac i razgovaram s profesorima, molim da joj daju šansu: znate, nova je u razredu, znate ovo, znate ono… Pa od usta sam odvajala da bih joj kupila baš onaj i onakav mobitel, da ima prednju kameru i što ti ja znam koliko megapiksela, novi šporet sam mogla kupiti za taj novac. Nisam ti rekla da mi dva kola ne rade? E pa eto, sad znaš. Živim kako znam i mogu da bi mome djetetu bilo dobro, ja mogu bez svega, ali njoj ne smije zafaliti… Ona mora imati i najnovije patike, i novi mobitel, i najnoviju maskaru, a kad joj sve to pružiš – opet ne valjaš. A gdje je: “Hvala”, gdje je: “Mama, kako si, boli li te šta?” Ne. Mi služimo samo da bismo davali i plaćali, i da nam između toga pomaknu mozak.

Beskonačno i beskamatno

Mislim, što mi jednostavno ne ostavi sticker ujutro – napiše koliko joj novca treba i ćao. Čist račun, duga ljubav. A ne – ako joj trebam, onda je kao i fina prema meni, obriše prašinu, pospremi krevet, tek tol’ko da mi zamaže oči, ali ako joj kupim patike, trebaju joj i farmerke, ako kupim i farmerke, daj i cipele na štiklu, pa baletanke, pa čizmice. A majka kao majka – samo daje. Ne znam ni sama odakle mi, ali kad razmislim – banke su mala beba za mene, ja dajem beskonačno, beskamatno i bez hipoteke. Mami se ne mora vratiti. I to je u redu, i ne treba. Al’ može se onda bar ponekad fino ponašati prema mami, ako ništa drugo. Evo, reci ti meni – koliko vremena treba da bi se oprao jedan plitki tanjir? Najobičniji plitki tanjir? Minuta? Ni toliko. I zašto ga onda ona ne može oprati, nego ga samo spusti u sudoper? Jesam li ja kantina, šta sam? Kod majke može sve, živi kao milostiva u hotelu… Ustane ujutro, doručak je spreman, dođe poslije podne – ručak je na stolu, večera – sve à la carte, posteljina presvučena, čisti peškiri, ma sve tip-top, oprano i ispeglano… I šta ja imam od toga? Nmj m žvcrt.

Plus džeparac

I još kad mi kaže: “Idemo na izlet”. “Kakav izlet, pobogu, pa nema ni dva mjeseca kako ste krenuli u školu?!” Kaže: “Idemo, svi idu, neću se ja jedina izdvajati.” “OK, koliko će nas to neizdvajanje koštati?” “Trista eurića.” “Molim?” “Plus džeparac.” Dobro, sjednem s mužem, kažem: “Takva je i takva stvar, zaboravi onaj generalni servis motora, treba platiti izlet”, a onda samo čuješ nju iz sobe kako dobacuje “I za džeparaaaac”. “U redu, trista za put i još trista za džeparac.” Ajme, Dudo moja draga, kad izleti iz sobe, sva ljuta… Zapjenila se: “Šta trista eura, jeste vi normalni? Trista eura nije ništa, sve moje prijateljice nose bar petsto. Hoćete da gladujem tamo… Znate li vi koliko u Italiji dođe komad pizze?” Ja gledam i ne vjerujem šta sam rodila. Oprosti, dijete, prvo se smiri pa sjedni da popričamo. Tu svoju histeriju po kući prosipati mi – nećeš! Jesam li je ja tako odgajala? Nisam. Od koga je to naučila – nemam pojma. I ne znam koliko dođe komad pizze u Italiji, jer nikad nisam ni bila u Italiji.

Šta nam nedostaje?

Jedva smo je odvojili od onog interneta, tako da se malo poveže na ovaj naš, stvarni život. “Znaš li ti, dijete drago, koliko je to trista eura?”, pitam je. “Jesi li ti ikad u svom životu zaradila trista eura? Znaš li da ljudi rade mjesec dana za taj novac?” Ona samo šuti. Mislim, žao je meni što ne mogu baš sve podmiriti, ali ni mi nismo imali baš sve što želimo – pa šta nam nedostaje? Dudo moja draga, nosila sam jedne duboke starke četiri godine i nije bilo: “Hoću ovo, hoću ono, sve moje prijateljice…” Mislim, ono što je stalo u njenu torbu za osam dana u Italiji ja ni u miraz nisam donijela…

Nije Italija svaki dan

“Dobro, daj, smiri se, ne putuje u Italiju svaki dan. Nek dijete ide, evo i ja ću dodati malo za taj džeparac, a i ti sazovi neku donatorsku konferenciju, skupi porodicu, skupiće se nešto. Za taj komad pizze tamo i još će nešto i ostati za novi šporet.” “Hej, nmj m žvcrt, jesi li čula? I gdje je više ta kafa… Da nije i tebi otišao šporet?”