Duda Mahaluša u epizodi… ŽIVOT SE (NE) UČI

“Idem na trening”, kaže mi Gaga. “Šta je sad”, pitam je, “joga, pilates, zumba?” “Ma ne. Lifecoaching.”

Ma daaaj, pogledala sam je u nevjerici. Lifecoaching? Pa zar je dotle došlo? Na to idu luzeri. Uostalom, imaš mene, ja sam tvoj lifecoach. Majka ti je lifecoach. Slušaj svoju majku i sve će biti u redu.” “Ti nisi moj lifecoach”, kaže mi. “Ti si moja najbolja prijateljica i nisi u stanju da me sagledaš objektivno, naklonjena si mi, uvijek si na mojoj strani. I ti i mama ste mi naklonjene. Lifecoach mi i treba zato što sam previše slušala svoju majku. I lifecoach nije za luzere. To ti je za one koji žele nešto više od svog života, za one koji zaslužuju bolje.” Super, mislim se u sebi. Prvo slušamo mame, a onda debelo platimo nekome da nas nauči da više ne slušamo mame. Nakon toga, vjerovatno dolazi coaching na temu “Kako živjeti s tim što ne slušaš mamu”. Ma zaboravi, meni je sve to nekako, šta ja znam…

Pletenje je joga za mozak

Moja baka nije znala za lifecoaching – pa je preživjela. Kad je bila ljuta, uzela je motiku pa na njivu; nakon tri brazde – više nije ni ljuta, ni nezadovoljna. Moja mama je to rješavala odlaskom frizeru ili krojačici. A ja da idem na lifecoaching? Da me neko uči kako da živim? Neka, hvala. Nekad se sve kući učilo i iz kuće nosilo. Danas kad nema ni kuće, ni porodice, kad se ne bavimo jedni drugima onda kad treba da se bavimo jedni drugima, ne učimo jedni druge – nije ni čudo što su se otvorile škole za sve. Neki dan sam čitala – pletenje je joga za mozak, holistička meditacija, smiruje um, ima opuštajući efekat, usporava moždane valove, tako nešto. Znači – moja baka bila je opasan jogi. Pa znala sam ja, čim je uzela one igle u ruke, nit je šta vidjela, nit je koga čula…

Mama ili Pepeljuga

“Uostalom, ko drži te treninge? Ima tu sigurno i sjajnih ljudi, ali nemoj da te dohvate neki samouki stručnjaci, bila sam ja jednom na tim predavanjima, odvukla me mama, sve kao super… Kad smo došli tamo – lifecoach mi je napravila nokte. Pa sam razmišljala, ako ćeš mi život srediti kao što si mi nokte sredila – nemamo nas dvije šta trenirati. Gel mi je potrajao “čak” sedam dana! Moja mama je sjela, žena nije treptala, kao sad joj je sve konačno jasno, nebo se otvorilo, a ja se iskradem i – krug nalijevo. Ne pitaj koliko se novca nadavala i čega se sve naslušala. Napunili su joj glavu, nije se s njom moglo pričati mjesecima. Ručak nije kuhala, nije veš prala, prašinu nije brisala – govorila je: “Nisam vam ja Pepeljuga”. “Pa i nije Pepeljuga”, spremno me dočeka Gaga. “Nije. I ne treba da bude, ali ona je išla iz jedne krajnosti u drugu. U stilu – ili će poginuti, ili nam napraviti ručak do podneva. A nakon sedam dana – snađite se, baš me briga šta ćete jesti, nisam vam ja kućna pomoćnica.”

Poslije nam je đavo kriv

Došlo je neko tužno vrijeme. Mame nisu mame, bake nisu bake, ni kućne pomoćnice nisu što su bile, niko nema vremena, niko nema živaca, djecu nam odgaja televizija, ulica, a poslije nam je đavo kriv. Plasira nam se priča kako je sve moguće – kako možemo biti sve što poželimo, otići gdje god poželimo samo ako dovoljno razvijemo potencijale. Naučite upravljati sobom, naučite upravljati stresom, vremenom, privucite novac u svoj život, riješite konflikte… “Samo se ti sprdaj”, ukori me Gaga. “Vidjećemo se mi za jedno godinu dana, pitaću te tada… Ne idem ja tamo zato što mi se ide, nego zato što moram, Dudo. Pukla sam. Pukla. Osjećam da nešto nije u redu, živim ovaj svoj život kao da nije moj, kao da gledam neki film. Prazna sam, imam problem, a ne mogu ga riješiti. Zbunjena sam, odgajaju nas na jedan način, živimo na drugi, očekuju od nas puno, očekujemo sami od sebe puno… Puna sam strahova, dilema…” “Pa tebi, dušo, ne treba lifecoach, nego skidanje uroka”, kažem joj. “Zašto si tako skeptična, zašto sumnjaš u sve? Zar je sramota priznati kad nešto ne ide?”

Šta smo to same sebi napravile?

“Meni ide”, klimam glavom. “Nije baš da sam, ono, supersmirena, nije baš ni da upravljam svojim vremenom – ali ide mi.” “Znam, ali oni tamo naprave još bolju verziju tebe”, prekine me Gaga. “Naprave ti neku životnu strategiju, cilj…” “Hvala lijepo, imam i strategiju i cilj. I nemam vremena za nove strategije. Najbolja sam verzija sebe. Možda ne živim ništa bolje nego ti, ali moja je čaša dopola puna, a tvoja dopola prazna.” “Ne razumiješ”, kaže Gaga. “Pokušavam naći neku ravnotežu, održati ravnotežu, previše je toga na mojim leđima, a pritom – imam potrebu da svi oko mene budu zadovoljni, i da mi je kuća čista, i da znam šta mi se događa s djetetom, i da muž misli kako sam još uvijek ja ta najveća ljubav u njegovom životu. I sve je hitno, i sve za juče, i ništa ne može čekati… Šta smo to sebi uradile, Dudo?”

Padneš pa ustaneš

“Nismo ništa sebi uradile, jednostavno su takva vremena. Ne možemo tu ništa. Ali zar stvarno misliš da ti je potrebno da te neko uči kako da živiš? To se ne uči, to nisu padeži pa da ih nabubaš napamet. Padneš pa ustaneš. Život se živi. Mic po mic, dan po dan. Nismo baš svi odlikaši, ali niko ne ponavlja. Dobijamo već nekako tu prolaznu ocjenu. I idemo dalje. A ti se, lijepa moja, okani tog treninga i pamet u glavu, lovu u džep pa ravno frizeru. Da ti malo sredi te vrhove, nabaci novu bojicu, svojima kod kuće reci da se malo sami snađu i sve će biti OK.” “Misliš?” “Mislim. Znam. Ja sam tvoj lični guru.” “A da li bi mi guru usput ispeglao onu korpu osušenog veša?” “Usput? Ličim li ti ja na kućnu pomoćnicu?”