Izmišljena drugarica

Duda je vrlo zabrinuta… Bilo bi joj mnogo lakše da je njeno dijete posebno zbog toga što lijepo crta, recituje ili svira klavir, nego što izmišlja prijatelje. Ali, šta je-tu je…

Nema nikakve Hane u vrtiću”, rekao je Emir smušeno. “Kako?”, upitala sam, “pa ona stalno pominje Hanu. Hana ovo, Hana ono, Hana ima najljepšu haljinu i mama svaki dan dolazi po nju prije spavanja… Mora da je vaspitačica pobrkala lončiće, sigurno je nova.” Jer, Hana je atrakcija broj jedan. Svi znaju Hanu. Beba po cijeli dan priča o njoj. Svaki put kad dođem po nju u vrtić, prvo mi ispriča šta je Hana obukla tog dana i čega su se igrale, pa onda kako Hana nije htjela da jede grašak, pa… Sutra ću i ja prije spavanja po Bebu, da konačno upoznam Hanu.

Nevidljiva djevojčica
“Nemamo Hanu”, rekla je vaspitačica Aziza. “Ali, kako? Mislim, to je Bebina najbolja drugarica, stalno su zajedno” “Nema Hane, kad vam kažem”, odmahivala je vaspitačica glavom. “U posljednjih pet godina nismo imali nijednu Hanu u grupi, ni u cijelom vrtiću.” Ok, pomislila sam, sad je već dosta. Jer Beba ne bi tek tako bila opčinjena drugom djevojčicom. “Bebo”, pozvala sam je. “Idemo kući, mila.” “Čekaj, čekaj”, rekla je i povukla me u stranu. ”Zaboravila sam da se pozdravim sa Hanom”, šapnula je. “Budi tu, sjedi”, reče i pokaza mi prstom na stoličicu za lutke pored ormarića.

Eh, ta mašta…
“Dođite”, pozvala sam vaspitačicu. “Dođite, evo upravo se vratila u boravak, kaže – mora da se pozdravi s Hanom.” Vaspitačica se ušunjala za mnom. Stajale smo poput dva zavjerenika i u nevjerici posmatrale prizor ispred nas. Beba je sjedila sama za stolom. “Doći ću i sutra”, čvrsto je obećala. “Ne brini ništa, sad će i tvoja mama.” Vaspitačica me samo značajno pogledala, dok je Beba i dalje čavrljala. Da sam ranije obratila pažnju možda bi mi postalo jasno da moje dijete ima izmišljenog prijatelja. Izmišljeni prijatelj, kažu da se to dešava usamljenoj djeci.

Na svu sreću, nismo sami!
“Svako dijete je priča za sebe”, rekla je Amra. “Svako ima neki svoj talenat, nešto zbog čega je posebno.” “Znam. Ali milion puta bi mi bilo lakše da je moje dijete posebno zato što lijepo crta ili recituje, ili svira klavir, nego što izmišlja prijatelje. Sinoć sam guglala do beskonačnosti, tražila roditelje sa sličnim iskustvom. Uglavnom, ako je za utjehu, nismo sami. Nemamo samo mi drugare u glavi. Danas sam cijelo popodne provela s njom. Pričale smo o Hani. “I, kakva je?”, bila je radoznala Amra. “Šta znam, ok, valjda. Ti znaš da se Beba ne druži sa svakim.”

Moj Gospodin Bajbul
“Fantazija”, rekla je moja mama, očigledno nimalo iznenađena Haninom posjetom. “Obična fantazija, ništa više. I ti si imala druga u njenim godinama.” “Ja…?!” “Daaaa, dušice, imala si svog izmišljenog prijatelja, baš negdje tamo oko četvrte godine. Gospodin Bajbul, tako se zvao. “Kako je moguće da se ne sjećam Gospodina Bajbula? “Kako je moguće da zaboraviš nekog tako posebnog, mama?” “Svakako je moguće. Čega se možeš sjećati sa tri godine?” “Kakav je bio Gospodin Bajbul, mama? Pričaj mi, mamice, pričaj mi… !”

Mamine priče
I tako ostadosmo do mrkle noći. Mama je samo vezla priče, sve jednu na drugu. Gospodin Bajbul se pojavio negdje malo prije mog trećeg rođendana. Nije imao nikog svog, ni majku, ni oca, ni brata, nikoga. Zato je riješio da živi s nama. Jednom smo ga poveli u prodavnicu s nama, ali srušio je gondolu s narandžama, pa nas je prodavačica najurila. Ni u vrtiću nije bio mnogo bolji. Nagovorio je Mirka da vaspitačici viri pod suknju. A Goci iz mlađe grupe je rekao da će joj se baka stvoriti tu u roku od pet minuta samo ako dovoljno duboko gurne kliker u nos. Mama je pričala i pričala, a ja sam se čas smijala, čas plakala.

I, šta ćemo sad?
Sutradan sam Emiru ispričala priču o Bajbulu. “A ja mislio da znam sve o tebi”, rekao je i pljesnuo ruke. “Do juče sam bio ubijeđen da znam, kad ono, eto ti ga sad – pojavljuje se muškarac iz prošlosti…” “Samo se ti zezaj, ali moramo da se dogovorimo šta ćemo s Hanom”, rekla sam i počela nadugo i naširoko da mu pripovijedam iskustva roditelja čije sam priče iskopala na netu. Uglavnom me je gledao blijedo, ali kada sam rekla da to nikako ne smijemo da ignorišemo, brecnuo se. Sve je to bilo i previše za mog dibidus racionalnog muža. “Hoćeš da kažeš da treba da se ponašamo kao da je Hana tu, s nama, šta…?!” “Ali Emire, to je jedini način da preraste te stvari bez trauma. Ako joj budemo branili ili ignorisali to, teško ćemo se otarasiti Hane.” Mlatarao je rukama vičući: Šta si naumila, da kupujemo dva para obuće za zimu, dvije kabanice, dva skafandera, da neću možda zbog Hane da uplatim i četvorokrevetnu sobu na Jahorini…?”

Novi član porodice
I tako, život se nastavio. Pretvarala sam se da je sve ok i nisam pominjala Hanu prva, nikada. Ona je malo bila tu, malo nije. Za razliku od Gospodina Bajbula, Hana je imala i mamu i tatu, išla je na balet, svirala klavir i nije uvijek imala vremena za igru. Nekad me je izluđivalo što sam morala da postavljam i četvrti tanjir za Hanu i da provjeravam da li je sigurnosni pojas dobro vezan kada bi Hana bila u kolima s nama. Jednom sam bila kriva jer se Hana prehladila zato što sam zaboravila da je izvadim iz kade. Vrijeme je prolazilo, i mi smo se, htjeli-ne htjeli, polako navikavali na život sa Hanom.

Kada tata ne bude tu…
“Znaš ko te pozdravio?”, pitala je Beba dok smo crtale bojanku. “Ko?”, upitala sam, praveći se da ne znam. “Hana”, rekla je. “Stvarno?!”, bila sam kao iznenađena. “Pa šta kaže, što je nema ovih dana…?” “Pomaže mami da spremi kuću”, rekla je Beba ne dižući glavu s crteža. “Ali, rekla je da će doći kad budeš pravila kolače. I to kad tata ne bude tu.” Odjednom mi postade jasno zašto ni moj tata nikada nije upoznao Gospodina Bajbula. Zato što nikada, kao ni Emir, nije želio da vjeruje.