Kada padne prvi snijeg…

Je l’ pao…? Pao je. Jesi li sad srećan? Jesi. E ja nisam. Koja si ti…? To je prvi snijeg u novoj godini. Neka je i prvi u životu – ne volim ga i tačka. Ne volim snijeg ni kad pada ni kad se topi, ni nikad, nikad, nikad.

Nisam brojala, ali ima barem pedeset razloga zbog kojih ne volim zimu. Prvo, ne volim je zato što mi je hladno. A ja ne volim kad mi je hladno, jer sam toplokrvno biće. Ne volim je ni kad spavam ni kad sam budna. Ne volim što moram spavati u čarapama jer nikako ne mogu zagrijati noge, a termofore više niko i ne proizvodi. Ni to što se moram pokrivati s tri deke ne bi’ li se makar malo ugrijala. Ni kad se probudim ujutro pa pogledam kroz prozor a ono – ledeno doba – četrdesetčetvrti dio. I ne volim je kad moram ući u svoje…brrrrr… kupatilo. Devetnaest stepeni nije ledeno, rekao bi Vlado. Ok, tebi možda nije, meni je sve ispod trideset – ledara. I pusti me da završim. Dakle, ne volim je čim otvorim oči.

Kasnije je ne volim jer su mi pločice u kuhinji led ledeni pa čim stanem bosa – ode mjehur. Ne volim je ni zato što mi prozori ne dihtaju najbolje, da je neki jul il’ tako to, još bi’ ih i širom otvorila, a ovako samo vuče promaja. A ja ne volim promaju.

I ne volim kada se moram oblačiti u slojevima, jer ne volim potkošulje i ne volim kad mi se grilonke spuste pa ih moram stalno navlačiti, i ne volim debele čarape i ne volim dolčevite i ništa što me tako stišće i bocka i davi. Ni rukavice. A kape, kako tek njih ne volim…? Nekad dame nisu morale skidati kape kad ulaze u zatvorenu prostoriju, lako bih ja mogla cijeli dan sjediti na poslu u kapi. Nego kad dođem, pa kad je skinem – a kosa se naelektrzuje na sve strane, mislim – uh, zašto li sam te fenirala samo da mi je znati…?

A ni sa šminkom nije bolja situacija. O rukama da ne govorim. Mislim, treba svakog jutra maknuti snijeg s auta, očistiti stakla od leda – šansa da sačuvaš sve i jedan nokat – svodi se na statističku grešku. A gdje su zaleđene brave, zimski lanci, nanovo iznenađene ralice, saobraćaj koji stoji…? Da ne spominjem to što nisam neki vozač, (polagala sam ljeti), pa milim trinaest na sat i samo gledam da se ne zabijem u prvi stub.

I ne volim zimu ni zato što ne mogu nositi čizme na petu. Mislim, mogu, ali kad očiste sporedne ulice, da ne moram hodati kao po jajima. Do tada – sve je podređeno sigurnosti i zdravlju. Da se ne oklizneš i da ne nazebeš – dvije najveće zimske brige. I da ne upadneš u depresiju, jer sunca nema tri milijarde godina. Znam, znam da smo imali januar kakav se samo poželjeti može, deset stepeni iznad prosjeka, ali… moglo je još malo potrajati. A ne da zapada, zaledi se, da čovjek ne zna ni šta bi ni kud bi.

Divim se onima koji prođu kroz tu zimu da i ne primijete. Ja nikako da dočekam taj mart i april. I nikamo mi se ne ide i ništa mi se ne radi. Ako se baš mora ići na posao – u redu, ali nemojte me vodati po kojekakvim šetnjama, obilascima, događajima…. Meni je događaj doći do kuće.

A tek kad moram u dućan…? Kad je lijepo vreme – lijepo je ići svuda – i na pijacu i u park, i u grad i u šetnju. A kako da šetam pod punom zimskom opremom…? Jedina stvar od zime što volim je tih par dana oko Nove godine. Al’ bezveze, onda se januar otegne kao gladna godina, nikad proći. I jedva čekam da ga ispratim. Febraur je već kraći. Devetnaest radnih dana – brojala sam. Blago nama.

Zimi mi nedostaju jagode. I mladi luk, i paradajz, i zelena salata. Nedostaje mi sunce od kojeg mi je stvarno toplo. I cvijeće. I drveće. Nedostaje mi dan u pet poslijepodne. A ne k’o sad – po mraku odem na posao, po mraku se vratim.

Pada li…? Ne pada. E dobro je. Nije. Šta…? Pada kiša. Ledena. Dobro. Pedesetprvi razlog – ledena kiša. Pedeset drugi – očistiti stakla auta od leda. Ne može, buni se Vlado. To već jesam.