Ne da majka sunce svoje nikome

Dođi da te mama obuče. Neću, rekla je i stajala je na mjestu. Zašto? Neću tu crrrrrrrrvenu dolčevitu. Grrrrrozna je. Ali, to je ona dolčevita koju ti je baka kupila, a idemo kod bake, pa bi baš bilo lijepo da je nosiš. Zašto…? Zato što bi onda baka znala da nam se dolčevita sviđa. Ali meni se ne sviđa – bila je uporna. Dobro, možda ti se i ne sviđa, ali to svakako nećemo reći baki. Lagaćemo baki…? Nećemo, samo joj nećemo reći da nam se dolčevita ne sviđa. Zašto? Zato što to nije lijepo? A zašto to nije lijepo…? Nije lijepo zato… zato što ja tako kažem, eto zato. I ne stoj mi tu u potkošulji, prehladićeš se.

– Nije pedagoški, primijetio je moj muž. Nije. Al’ ni ja nisam učila za pedagoga. Uostalom, bolje i to nego da se natežem s njom do prekosutra. Ovako je obukla dolčevitu i kraj priče. – Grozna si, dodao je. Gdje je nestala ona pažljiva djevojka koju sam oženio? – Pažljiva djevojka? Nema pažljive, a nema ni djevojke. Već par godina, ako nisi primijetio.

– S djecom treba polako, nastavio je. Moraš razgovarati s njom. – Da, mislim, da sam još pokrenula razgovor, znaš kad bi stigli kod mojih…? Prekosutra. – Nestrpljiva si. – Nisam, samo sam praktična. – Obukla si joj dolčevitu, – nastavio je – istjerala si svoje a ništa nisi postigla. Pametnija je od tebe. Neće proći ni pet minuta – proliće po sebi neki sok, kečap, napraviće neku neperivu mrlju, i crvena dolčevita više nikada neće doći na dnevni red. – Šta sam trebala uraditi? – Reći svojoj majci da tvoja kćer ne voli crvene dolčevite. – Ali Vlado, crvene dolčevite se u našoj porodici prenose s koljena na koljeno. Ne mogu joj to napraviti.

– Znaš, rekla sam mu kasnije dok smo se vozili, onog dana kad se rodila, kad je babica došla i donijela mi zamotuljak, moj mali smežurani zamotuljak, zarekla sam se kako ću biti drugačija. Biću ti najbolja mama na svijetu, pomislila sam. Neću te nikada gnjaviti. Neću čitati tvoje dnevnike, niti te tjerati da radiš stvari koje ne voliš. Pričat ću ti priče pred spavanje, zajedno ćemo oblačiti lutke, uvijek ću imati vremena za tebe i odgovaraću na svako tvoje pitanje bez obzira na to koliko sam umorna. Neću biti kao moja majka.

A onda je Beba narasla i više nije bila baš beba. I najednom nije htjela ići u krevet na vrijeme. I nije voljela moju pitu sa zeljem, i nije kupila igračke, i nije spremala svoje stvari, i tjerala je inat i prkosila mi sa svojim neću i hoću, a često je nešto htjela samo zato što sam ja branila i sve tako redom. I onda sam najednom shvatila da zvučim upravo kao moja majka, da iz mene izlaze iste, identične riječi i da se ponašam po preslikanoj šabloni. Copy-Paste. I to mi se ništa nije sviđalo, jer sam se sve nekako nadala – biće od mene nešto. Biće od mene pravi roditelj, jednog dana, biću kao one druge, tuđe majke kojima sam se, u potaji, divila.

– O blago meni, rekla je moja majka i raširila ruke. – Ma kako ti lijepo stoji ta dolčevita koju ti je baka kupila, dođi da te cmoknem jednom, vidi kako je lijepa, lutka bakina. Reci teti Dani ko ti je kupio tu dolčevitu…? – Baka, rekla je Beba i plasirala im osmijeh broj 52, čuvan posebno za ovakve prilike. Kako se samo pretvara, pomislila sam, k’o da je nisam ja rodila.

– Sad ćeš vidjeti, rekao je Vlado. – Ja joj dajem pet minuta fore.

– Mamaaaaa, dotrčala je sva uplakana. – Šta je bilo,..? – Ma, ništa, pusti – branila ju je brže bolje baka. – Malo se zaigrala, pa prolila sok, nema veze, opraće se, samo malo u toplu vodu potopi, neće se ništa vidjeti… Ih, nemoj ti meni plakati, sunce bakino, kupićemo mi deset takvih istih ako treba…! Kaže ’ljutiće se mama’. Uh, sram te bilo – kaže mama i odmjeri me ispod oka. – Je li, Dubravka, jesam li te ja tako odgajala…?

Šta da joj kažem? Jesi…? Ne bih priznala ni u ludom ludilu. Nikad ne priznaju. Ni da su bili strogi, ni da smo morali prvi iz ulice ići kući, ni da smo nosili odjeću starije djece, ni da su nas tjerali da jedemo variva i pijemo svježe kozje mlijeko i riblje ulje, i sve takve neke smrdljive stvari.

Nisu ništa. Ti si to izmislila, rekla mi je jednom mama. Sanjala si. Mislim, kako se možeš sjećati nečega kad si imala samo četiri godine? A mogu. Znam da mogu. Sjećam se crvene dolčevite, kao da je bilo danas. Crrrrrrvena dolčevita. I velika mrlja od djedove penkale. Pelikan penkala, made in Germany, kolekcionarski primjerak, i to sam izmislila, je l’ da, mama, je l’ da…?