Nit’ brige, nit’ pameti…

Tolike godine a ne zna knedle napraviti – čudila mi se moja mama, i to onako kako se samo rođene majke mogu čuditi rođenoj djeci. Kao – kako sam mogla tako da je razočaram…? Zar je moguće jedne obične knedle da ne znam napraviti…? Ne znam, pa šta…? Kao da su mi knedle božje slovo? Mogu izdržati još ovoliko i bez tih griz knedli, ali neću da mi dijete po pet puta traži repete kad odemo u goste na ručak i da me sramoti. Kad vidi knedle, k’o da je ne znam šta vidjela, ozari se od sreće. Voli ih više nego kinder jaje. Hajde, reci mi kako se prave.

Uzmeš kašiku masti pa dobro izmutiš. Mikserom? Ko je vidio mikser prljati zbog knedli, brecnu se mama. Ruke imaš pa muti. Onda dodaš griza. Kol’ko? Pa onako, ni punoni malo. Moja mama ima te ’ni-puno-ni-malo’’ mjere u koje se samo ona razumije. Ona kad staviš ’nako’’- bude taman kako treba. Moje ’nako’ možeš mačku o rep zakačit’. Kol’ko ‘nako? Dvije-tri kašike, vidjećeš, kad bude gusto. Jako gusto, malo gusto, srednje gusto, gusto k’o za palačinke…? Odmahuje glavom. Je l’ i to ’nako’’ gusto? E, da, baš tako gusto.

Dobro. Šta još…? Jedno jaje. Samo jedno? A kol’ko bi ti, deset? Pa pitam, što se odmah tu… Dobro, dodam jaje, i…? I mrvu soli. Možeš i malo brašna, kaiku za kafu, ne treba više. I kap mlijeka. Samo kap…? Samo kap. Kap je isto tako mjerna jedinica, isto kao i zera i mrva i trunka. A tek kad mi kaže uspi onako odoka, a mene je sram pitati, pa idem guglati, da vidim koliko je to tačno.

Čudo je moja mama. Svakog đavola ta zna. Kako i ne bi – u njeno vrijeme bilo je sramota nešto ne znati. Vrijedili su onoliko koliko znaju napraviti i popraviti. Koliko knjiga su pročitali. Mi smo drugo. Malo njanjavi, malo razmaženi – postala je moda ne znati, eto tako, neke osnovne stvari. Pa prva ja – trideset i šesta mi je. I mama draga, ne bi vjerovala koliko toga još ne znam.

Sramota je reći, ali i dan-danas – ne znam oprati zube a da se ne isflekam. Ne znam zamijesiti hljeb. Ni zašiti dugme, onako kao ti. Ne znam se isfenirati. Zabole me ruke, napola, pa odustanem. Ne znam ni račun za struju rastumačiti, ne razlikujem jeftine i skupe kilovate i mogu me preveslati kako hoćeš. Ne znam čitati ugovore, posebno ne one kojima se obavezujem na nekakvo beskonačno davanje i vraćanje.

Ne volim uputstva za upotrebu, i ne čuvam garantne listove. Ne znam razbiti jaje a da mi ne upadne ljuska. Makar komadić. Ne događa mi se uvijek, ali u devedeset posto slučajeva – moj omlet krcka. Ne znam zakucati ekser, ne mijenjam gumice na slavinama, ni gume na kolima. Ne znam čime se skidaju mrlje od kafe. Ne znam parkirati u rikverc.

Ne znam nalakirati nokte sama. Lijevu ruku još nekako, desnu nikako. Ne znam srediti obrve. Ne znam klizati. Nikad nisam ni znala. Isto tako ne znam pojesti samo kockicu čokolade. Pojesću sve, pa bila ona od sto grama, tristo grama, svejedno. Ne znam šišati šiške, ni svoje, ni tuđe, iako uporno pokušavam. Vježbam na Bebi dok još mogu.

Ne znam biti ljuta duže od pet minuta. Ne znam prećutati kad treba. Ne znam ni reći šta treba. Ne znam izabrati pravi sir na pijaci. I ne razlikujem kravlji od kozjeg. Nemam pojma koji je glavni grad Kambodže, ni što se tačno dogodilo u Jajcu četrdeset i neke, nisam vrsni poznavalac istorije, nisam čitala Tolstoja, ne znam žmireći pokazati Sarajevo na karti, nikada nisam bila u Trstu, ne znam se cjenkati, nisam nikada bila izviđač, ne znam kako se orijentiše u prirodi, i nemam blagog pojma kako se na esperantu kaže hvala. Ne znam i tačka. Nikada neću znati. Što da kažem – džabe smo krečili, draga mama. Toliko si se trudila oko mene, a ja, eto – ni brige ni pameti. Djeca nikada ne ispadnu onako kako smo to htjeli, je l’ da…?

Utrpava mi ceger u ruke. Ponesi… Šta je to..? Ponesi djetetu… Kako da nosim teglu supe kroz cijeli grad…? Ponesi. S knedlama je. Razveseliće se. Reci da si ih ti napravila, ne mora znati. Ne mora znati, ali znaće da su tvoje. Moje su uvijek tvrde. Idem, žurim. Uvijek nekamo žuriš, ljuti se. Takav je život mama, šta mogu? Dankun, kaže. Molim…? Dankun. Hvala. Esperanto, zaboravljaš…?