Od pitome smo sorte, mein Damen und Herren…

Jesi li spreman? Jesam. Beba..? Tu je. Ključevi od auta? Tu su. Požuri, rekli smo oko osam, kasnimo. Žurim. Jesi li im nešto kupila? Njoj kafu, njemu bocu pića, maloj čokoladu. Hoće li to biti malo? Neće, kupićemo i cvijeće, za prvi put to je skroz OK. Nisi uzela neku jeftinu kafu…? Ne brini, najskuplja je, nećemo se osramotiti. A piće…? Ono vino što su nam kumovi donijeli, valjda je OK. I oni imaju jednu djevojčicu – kažem Bebi. Imaćeš se s kim igrati, neće ti biti dosadno.

I tako, krenemo u goste kod Branka i Vere. Branko – Vladin kolega s posla. Pristojno druženje, tek da se upoznamo, ništa pretjerano, bez namjere da preraste u neko veliko prijateljstvo. Ali zvali su nas, pa eto – da probijemo led.

Skockali smo se mi za medalju. Da budemo pristojni, sve je kako treba. Ja sam isfenirala kosu. Vlado je obuo nove cipele, s kožnim potplatom. Poludjeću koliko mi se kliže u njima – rekao je. Mama, svrbi me glava. – kukala je Beba. Nemoj se tamo češkati, misliće ljudi da imamo uši. Pa je l’ imamo uši? – upita Vlado. Nemamo. Svrbi je od kape. Dođi da mama vidi – rekoh dok smo još imali vremena za jedan brzinski pregled u liftu. I…? Šta i…? Od kape, kad ti kažem. Ali mama, jaaaako me svrrrrrbi… Ćuti, nemoj da te ko čuje…!

Ding dong! Dobar daaaaaan… Evo nas… E pa drago nam je… Uđite… Samo ću vas zamoliti da se izujete – kaže ona. Da se izujemo…? Je l’ baš moramo? – upita Vlado kroz smijeh. Da nam ne ozebu noge – doda. Uuuuuu, mislim, čim se on boji da mu ne nazebu noge znači da je obuo one tanke čarape. Il’ još gore – neke koje su izlizane na peti. Toplo je kod nas, kaže ona. A i papuče su tu, samo se poslužite.

Ima nečeg što me jako nervira u tom izuvanju u gostima. Mislim, kakva je to fora…? Ako sam se već sredila, i ako sam odjenula ONU haljinu koja mi dobro stoji samo u kombinaciji s OVIM čizmama na petu, vjerovatno sam htjela ostaviti nekakav utisak. A ako me ti već s vrata izuješ u papuče – to više nije to, mislim – propadne mi cijeli styling, mogla sam onda i u trenerci doći. Ako je zbog higijene – pa nekako mi ni to ne ide u glavu, nismo ni mi preko njive gazili pa da ti ne znam kako zaprljamo. Draga moja, mislim, sad si me izula i nikad više.

I tako, nakon što nas je poizuvala u hodniku, domaćica nas uputi ravno u kupatilo. Evo, kaže – sad možete oprati ruke. Nas troje se pogledamo. Šta je ovo? Šta će nam raditi? Mislim, oprala bi’ ih ja i sama, al’ da me ovako vode – te sad se izuj, sad peri ruke –  to još nisam vidjela. Jesi li presvukao potkošulju…? Mislim, ako krene sistematski.

Evo, ovo je za vas, kažem i pružim joj onu vrećicu, konačno. Kafa je za malu, piće za tebe, čokolada za Branka – počne se Vlado šaliti. Hvala. Niste trebali. Ja ne pijem OVU kafu, Branko ne podnosi alkohol, a naša Mila ne voli čokoladu. Uostalom, ta je GMO, a mi jedemo samo organsku hranu.

Htjela sam je pitati: ’’A je li, gusko jedna neodgojena, kakvu ti to kafu piješ kad ti ova poznata ne valja. I sve i da ti ne valja, to se ne govori tako. U pravu si za jedno – stvarno nismo trebali… A sad mi lijepo vrati i moju strong deluxe kafu i moju čokoladu s lješnjacima od 300 grama i moje vino sorte rizling, pa da se raziđemo, jer mi nešto govori da se organski ne podnosimo.’’

I popijemo nekako tu NJENU kafu. Ma kakva kafa, bućkuriš nekakav, ako mene pitaš, al’ ’ajde. Onaj nesretnik, Branko, cuclao je gaziranu vodu cijelo veče, Mila je bacala čeznutljive poglede na čokoladu. Čuj – dijete koje ne voli čokoladu? To nema nigdje. Otkako je svijeta i ljudi i čokolade – nema tog djeteta koje ne voli čokoladu. Postoje samo mame koje brane djeci čokoladu, a to je, mein Damen und Herren, već drugi par rukava.

I nije mi za njenu kafu, ni za njegovo piće i nepiće, ali jadno dijete, mislila sam. Jadno dijete. Što smo joj trebali donijeti? Djeci se uvijek nešto nosi. Djeca se uvijek nečemu vesele. Ne pamtim, ali pričala mi je baka da su njoj, kad je bila mala, donosili u maramici kocku šećera i jabuku i da se silno veselila tome. Moja mama je dobijala mandarine i svilene bombone, ja kasnije čokolade i ne vidim zašto se i moje dijete i dijete moga djeteta ne bi veselilo čokoladi…?

A zašto se vas dvije ne odete malo igrati? – upitam Bebu. Nije ona mala pa da se igra – dočeka me Vera spremno. Mila spusti pogled. Opa, pomislim, ovdje nešto opasno ne štima. Ona ne pije kafu, on ne smije probati vino, dijete se ne igra, goste izuvaju i dezinfikuju s vrata…

Vlado, jesi li popio kafu…? ’Ajde polako pa idemo, sutra rano ustajemo… Beba, dušo, je l’ te jako svrbi…? Bože, samo da nisu uši… Nema ni sedam dana kako smo ih se riješili… Je li i Mila znala imati uši…? Znate, one male, koje skaču i po pola metra…? Nije…? Uuuu, kakve su to napasti, da vam ne pričam. Al’ ne brinite, ove naše su domaće, pitome, tako reći – organske.