Ta divna stvorenja…

Oooo, ima dana kad mi je on kriv za sve. Apsolutno za sve. Od kafe koja iskipi, auta koji neće upaliti, preko gužve na mostu, pa do živčane prodavačice u pekari. Ne znam što je to ni kakav je demon u pitanju, ali to je to – to su oni dani kad pomislim zašto sam se, za boga miloga, uopšt udala za njega?! I onda krenem kvocati od ranog jutra i ne stajem. Ne stajem dok ne zaspim. Ili dok se ne posvađamo na mrtvo ime.

Ali tek da se zna, nije ni on tako divan. Ne mislim pritom na “nije romantičan, ne kupuje mi cvijeće, ne pamti godišnjice” i te fore. Ti muški imaju neke ozbiljno grozne navike da mi se kosa diže na glavi, pa se čudim kako sam i jednu jedinu minutu mogla provesti s jednim takvim.

Moj muž – zna biti totalni luzer. Ponekad mi se čini da mi to namjerno radi. Ustaje ujutro i samo razmišlja o tome kako da mi digne pritisak. I nisam jedina. Kao da neka zla viša sila diriguje odozgo i govori mu što da radi ne bi li me što “lakše i bezbolnije” proveo kroz PMS.

Ni sama ne znam kako takvi dani uopšte započnu. Samo sam ga poslala po špangice. Kakve špangice, pitao je. Ne znam ni ja, kupi neke, svako jutro kad trebam spremiti Bebu za vrtić tražim ih svuda po kući. Kupio je. Pakovanje od stotinu malih crnih ukosnica. Što je ovo, pitala sam. Špangice. Nisu špangice. To su ukosnice. Kakva je razlika? Tebi – nikakva. Nisam mislio ništa loše. Nisi. I tvoj veliki problem je što ne misliš. I što će mi stotinu komada, kvocala sam. A onda sam – otišla u kuptilo.

Mokar peškir na podu! Samo mi je to još trebalo. Ne znam postoji li stvar, navika, kako god – koja mi se gadi više od mokrog prljavog peškira. Kupam se i ja pa moj nikad ne završi natopljen na podu uz kadu. Ne znam što mu prolazi kroz glavu, da, kad je već iskorišten, pa još i mokar – može njime brisati podne pločice? Pa što, ionako je mokar. Je, al’ sigurno neću uključiti mašinu zbog jednog peškira. Možeš ga bar ocijediti i staviti ga da se suši… Zašto, kad ćeš ga ionako prati…? Pa, eto, čisto da se ne upljesnivi, ništa više.

Otvorena tuba paste za zube. Ne razumijem zašto ne zna zatvoriti tubu. Prvo sam pomislila da mu je teško zavrtati poklopac, pa sam počela kupovati one s klik-klak zatvaračem. I kad i to nađem otvoreno – stvarno mi nije jasno. Moj umivaonik nema mrlje od kamenca, ima mrlje od paste za zube. Ružičaste, plave, bijele, svakakve.

Krevet. Koliko je potrebno sekundi, ne minuta nego sekundi, da se složi krevet? Ne tražim da ga zateže k'o bečka sobarica, ali uzeti pokrivač za oba kraja, raširiti ruke i prebaciti preko kreveta? Ali on uopšte ne shvata zašto ja šizim zbog kreveta. Pa što, kaže, zašto da ga slažem kad ćeš ionako uveče ponovno leći u njega? Ma nemoj? Ako je tako, više ti neću ni tanjir oprati, ionako ćeš ponovno jesti iz njega…

Vraćanje stvari na svoje mjesto. Nema šanse. Makaze, na primjer. Kako ih uzmem, tako ih i vratim. Ali on ne. Ubila sam se neki dan tražeći makaze da izrežem neku etiketu i nema ih. Gdje su, Vlado? Pa stavio sam ih tu. Gdje TU? I zašto sad nisu više TU? Od svih makaza na svijetu, ja eto imam jedine koje šeću po kući.

Kutija za hljeb. Nikad je ne zatvori. Mislim, opštepoznato je da hrana ostaje duže svježa ako stoji u zatvorenoj ambalaži. A on, kako ujutro doručkuje, tako ostavi kutiju otvorenu, i poslijepodne kad dođem s posla i računam da imam hljeba – imam, al’ kamen. Ni za mrvice nije.

Prljava spužvica u sudoperu. Sve što vrijedi za onaj mokar peškir – vrijedi i za spužvicu.

Spužvica za kupanje. Bljak, pih.

Toaletna daska. Mali znak nepažnje, kaže on. A to što ja u tri ujutro mogu propasti, nikom ništa?!

Prazne boce piva. Svuda ih nalazim. Da plaćaju – do sada bih bila bogata žena.

Zatim, toaletni papir. Zaboga, zar je sramota otići u dućan i jednom u životu kupiti toaletni papir kad nestane? Iz nekog meni potpuno nepoznatog razloga, njemu je to neugodno. Jednom sam ga natjerala da ode, ali mi se na kraju vratio s papirnatim ubrusima. Kao – nije vidio. Ma da…

Sramota, mislim dok ležim u krevetu. Drugi brakovi pucaju zbog ljubavnica, novaca, rodbine koja se miješa, a moj…? Moj je u krizi zbog paste za zube. Pipam rukom po jastuku. Što je ovo? Špangica? Vlado, otkud ovolike špangice u krevetu? Beba se igrala. I… Dudo, to nisu špangice, to su ukosnice.