Zlatna svadba

“Imam ih, imam ih”, cičala je od sreće Amra, mašući mi ispred nosa s dvije karte za pozorište. “Dudili, znaš li koliko ih je teško nabaviti?! Nema ih ni na crnoj berzi. I ne pitaj kako sam došla do njih”, reče i osmijehnu se. “Ali nema veze, bitno je da su tu. Ti, ja i Glembajevi”, reče ponosna poput baronice Kasteli u drugom činu. “Ne mogu”, rekoh. Amra samo zinu. “Ne mogu, velim, imamo svadbu.” “Hajde, bogati”, odmahnu Amra. “Svadba k'o svadba, kad vidiš jednu, vidjela si sve. Nisi kuma, ne moraš da ideš.” “Moram.” Amra podiže obrve. “Ovo nije obična svadba, znaš. Ova je zlatna.”

 

Zlatna svadba. To znači da si pedeset godina u braku. Pe-de-set godina! Pola vijeka. Pedeset puta tristašezdeset pet dana jednako osamnaest hiljada dvjesta pedeset dana. Moji baba i deda su tačno toliko proveli skupa. “Je l puno, Amra? Moji mama i tata, Emir i ja – mi to možda nećemo ni dočekati, ali njih dvoje… Oni su više od Glembajevih.” “Nisu normalni”, jadala mi se majka na sopstvene roditelje. “Potpuno su podjetinjili, da ne vjeruješ. Samo sam svratila da im odnesem lijekove, kad ona stade da mi se žali. Kako joj je deda juče pomiješao programe na TV-u, pa nije mogla da gleda Gumuš. A onda je ona, da mu se osveti, presolila čorbu. A on, da joj napakosti, uzme pa joj sakrije protezu za zube. Onda je ona rekla da će da se razvede…! Pod stare dane da se razvode, gdje to ima…?! Mi im spremamo svadbu, a oni bi na sud, molim te lijepo?” “Dobro”, rekla sam mrtva ozbiljna. “Ako će da se razvode, neka ih, mladi su, svako svojim putem. Nego, kome ćeš ti pripasti?” Mami zaigra brk. “Samo se ti zezaj”, prekori me, “a svadba će sama da se spremi, a…? ”

 

Baka se, naravno, pravila da nema pojma  šta se dešava. Onda je deda prošle sedmice pitao Emira da ga poveze do grada, jer mora da kupi “lijek“”, ali odao se kada je umjesto u apoteku ušao u zlataru. Pošto deda nije mogao da se odluči između ćilibara i ohridskih bisera, Emir je ušao da pripomogne. A kada ni jedan ni drugi nisu bili načisto, pozvali su mene, ja sam povela mamu i tako… Dedu smo vratili kući i rekli mu da sakrije ogrlicu da baka ne vidi, a mi smo završili u obližnjoj kafani kujući pakleni plan za proslavu. “Nemamo mnogo vremena”, rekla je mama. “Za sedam dana ne možemo bogznašta da spremimo.” “Pa dobro, svi smo naši, nema tu šta, sazvaćemo najužu rodbinu na ručak i to je to, bitno je da se obilježi”, umiješao se tata. “Moramo baku da naciframo, da nam bude lijepa”, rekla sam. “I dedu da sredite”, rekao je Emir. “I dedu, i dedu, nego šta…”

 

Mama je bila zadužena za hranu, tata za piće, a Emir za muziku. Mene je zapala čast da obavijestim rodbinu. Njih šezdesetak. “Najužih”. Da ne pominjem kako pola familije nisam vidjela godinama, a bilo ih je i što sam ih znala samo “po priči”.  “Tetka Nado, Duda ovdje, Brankina… Kako “koje Branke”… Isidorine i Stevanove Branke… E… pa, ništa, samo da vam javim da baka….” A onda samo čuješ jedno uplašeno “ajoooj” s druge strane jer na prvu svi pomisle da je baka capnula (što mu u tim godinama dođe nekako normalno, mislim, život je to…)… “Ne, ne, tetka Nado, dobro su svi, nego baka i deda slave godišnjicu braka pa da dođete, ako možete… Šta, reuma…? Ma nije valjda…? Pa, da, ova promjena vremena…”

 

I tako, od njih tridesetak, troje je bilo “opravdano odsutno”, a da nismo ni znali (deda odavno ne kupuje novine), dvoje je promijenilo broj telefona (šta ću – to je bakin imenik još iz šezdesetosme!), dobar dio se pravdao artritisom i proširenim venama, ali na kraju sam ipak uspjela da nešto više od polovine prvoboraca nagovorim da dođu. Mama je imala muke da se odluči između grilijaš i voćne torte. “Šta se misliš?”, rekla sam. “Svi vole tvoju grilijaš tortu.” “Jeste”, frknula je, “vole grilijaš, a pola ih prima insulin. Moramo da mislimo i na to, šta ko smije, šta ko ne smije, a ne tamo da im skoči šećer, pa šta ću poslije…?” “Ništa onda, najbolje napravi kompot. I to sa natrenom. Tata, ti vrati one gajbe s pivom, a ti, Emire, ne pomišljaj da dovodiš tamburaše. Nađi dvije-tri patronažne sestre da nam se nađu, zlu ne trebalo.”

 

Elem, dođe i taj dan. Baku smo sredile, milina jedna. Odvele smo je na trajnu, frizerka je nafajtala ehotonom, kupili joj novi “kostim”, džaba se bunila i jedila što “trošimo novce”. “Ajde, ajde, baba”, rekao je Emir, “pa ne udajemo te svaki dan”, na šta sam ga ja samo jednom pogledala “onako”. Dedu smo odveli kod brice, da se uredi, obukao je staro “novo” odijelo. On je mirisao na brion, baka na pomadu, a cijela kuća na pečeni šećer, jer je mama ipak napravila grilijaš. Familija se polako skupljala. Kada smo konačno svi bili na broju, postrojili su nas za slikanje. Jedva smo svi stali u dvorište. “Ajmo sad svi – say cheese”, rekao je mlađahni fotograf. “Šta kaže, šta kaže?”, deda me zabrinuto pogleda. “Ništa, deda. Kaže: ‘Ptičica’.”

 

Pedeset godina, mislila sam dok su se “mladenci” stiskali u vrh sofre. Koliko je to samo vremena? Koliko dana, noći, skuhanih jela, svađa, pomirenja..? Mora da je strašno teško opstati tolike godine… Koliko smo ja i Emir skupa? Deset godina braka, plus tri zabavljanja… A nekad mi se čini kao da je cijeli život prošao. Kako li je tek njima dvoma? “Bako”, šapnuh joj kad je muzika stala, a tamburaši sjeli da predahnu. “Kaži mi, ima li pravila? Ne znam nikoga ko je toliko dugo zajedno. Reci mi, al’ iskreno – kako vam je uspjelo?” “Ne znam ni ja”, reče i osmijehnu se. “Nekad ovako, nekad onako. Ali išlo je i bilo je kako je moralo. Nekad smo imali, nekad nismo. Bilo je lijepih dana, bilo je i onih drugih. Na kraju sve prođe. Bitno je da traje. I svaka muka i jad, sve se nekako lakše pregura kad imaš s kim… Žao mi vas je djeco, danas je sve nešto na brzinu, začas se i udajete i razvodite, niko nikog ne trpi, nemate vremena ni za šta. Moj brak je opstao zato što smo se borili za njega”, reče i sva važna rukom pređe preko ćilibara. “A ovi današnji brakovi, sine, traju zato što nemaju kad ni da propadnu. Voljela bih da umijem da te naučim, ali nema tu škole, ako vrijedi – trajaće…”

 

Pogledala sam Emira. Domunđavao se nešto s tamburašima. Da l’ ćemo mi dočekati ovo, pomislila sam. Da l’ ću ti i tad biti lijepa i da li ćeš me gledati onako kao što deda gleda baku? Da l’ ćemo i mi znati da trajemo? Pogledaj ih samo. Ko zna koliko mu je košulja progorjela, ručaka presolila, čarapa zakrpila i eno ih – još se vole.“Brzo, Dudo”, zovnu me mama. “Eno ti ga muž, petlja oko mikrofona, idi, spašavaj stvar, propade nam veselje!” O, ne, pomislim i đipim sa stolice. Ne opet. Za neupućene, moj muž mnogo voli da pjeva. A sluha nema trunke. Grehota ga slušati. Napne se sav, vene mu poiskaču na vratu, i samo se dernja, al’ džaba – kad voli. I ne mo’š mu oteti mikrofon da si bog. Stadoh kraj njega i pokušah da mu diskretno uzmem mikrofon iz ruke. “Samo ću zdravicu”, reče… Ne’š vala, mislim se, znam ja tvoje zdravice. Uvijek tako krene sa “dragi gosti”, a završi sa Oči čornije”, (a ko nije slušao melodije ruskih stepa u Emirovoj intonaciji – taj ne zna šta je prava tuga.)

 

“Dragi gosti”, reče Emir, nakašlja se i čvrknu mikrofon. “Dragi gosti, dobro došli.” Moja mama, vidjevši kol’ko je sati, samo se uhvati za glavu. Tata se odnekud stvori pored mene. “Što ga nisi spriječila?”, upita. “A šta sam mogla”, slegoh ramenima. “Znaš ga kakav je.” “Je’n, dva, je’n, dva”, isprobavao je Emir mikrofon, sav važan. Muzika krenu. Krenu i Emir, poslije petog uštimavanja. “Bila je tako liiijeeepaaaa, uvijek se sjećam njeeeeee…”, začu se iz zvučnika tik iznad dedine glave koji se poslije dvije rakijice sav udidio, pa samo što ne zaspi. Priđoh da ga pomjerim. “Deda”, drmnuh ga, “pomjeri se odatle, ogluvićeš.” On me zbunjeno pogleda. “Ogluvićeš, deda”, rekoh glasnije. “Molim?”, upita on. “Oglu… ma, nema veze, samo ti sjedi”, rekoh i potapšah ga po ramenu. Baka se, sva blažena, njihala u stolici. “Emir baš lijepo pjeva, je l’ da, Dudo…?”

 

I tako, prođe i to. “A da ja ipak ostanem da prespavam?”, predložih mami nakon što smo oko deset smjestili mladence u krevet. “Nema potrebe”, reče ona. “I tako spavaju k’o dva topa. Odosmo i mi kući, a ti vidi šta ćeš s onim tvojim, eno ga još tamo čačka oko pojačala.” “Slaba vajda”, reče tata i pogleda zavjerenički na kutiju s osiguračima. “Izvukao sam licnu, može da čačka do sutra.” “Aj'mo kući, Emire”, rekoh mu negdje poslije ponoći. “Ma, samo što ga nisam sredio”, reče i stade da mota kablove. “Mora da je otpornik.” “Biće da jeste”, potvrdih, “mada su mi i prekidači sumnjivi.” “A je l’ da da sam lijepo pjevao, Dudili?” “Kako da ne, dušo. Kako da ne. Dvije-tri oktave, više-manje, kao da je bitno…” On me, u znak zahvalnosti, poljubi u kosu. “Duda maja”, reče. “Moja djevuška… A da proslavimo nas dvoje ovu bračnu noć kako valja i trebuje?”, upita. “Njet pa ne možno, tavariš Emir”, rekoh.

 

Ilustracija: Dreamstime