Duda Mahaluša u epizodi… Da, ako i to preživimo…

Duda Mahaluša u epizodi… Da, ako i to preživimo…

SHARE
Foto: Mladen Sekulić

Proslava osamnaestog rođendana podjednako je stresan događaj i za slavljenika, odnosno slavljenicu, baš kao i za njihove roditelje. I dok se prvi brinu koga će sve pozvati na žurku, šta će obući i obuti, da li će im ovaj ili onaj prijatelj doći i je li restoran koji su izabrali dovoljno fensi, drugi su na malo drugačijim mukama, koje objedinjuje pitanje – kako sve te silne želje i željice ispratiti i ispuniti

Petak je veče. Sjedimo kod Gage na terasi. Čujem kako nešto u kući treska. “Promaja?”, pitam je. “Da ti nije otvoren prozor u kuhinji?” “Ma kakva promaja”, odmahuje Gaga rukom. “To mrvica lupa vratima.” “Što? Šta su joj vrata skrivila?” “Nisu vrata ništa, ja sam.” “Šta si sad uradila, nesrećo?” “Ništa, nisam joj dala da spava kod dečka. Kad napuniš osamnaest, spavaj u parku, što se mene tiče, ali dok ja odgovaram za tebe – spavaćeš u mojoj kući i tačka. E, tako sam joj rekla i eno je – frkće, treska, kuću će srušiti kako je krenulo.” U dnevnoj ponovo nešto grunu. “Mrvice…”, skoči Gaga. “Samo li ih još jednom tresni, tresnuću ja tebe da nećeš znati gdje se nalaziš!” “Pa treskaš li je kadgod?”, upitam. “Mislim, znam da nije društveno prihvatljivo, ali ono – kad te baš izvede iz takta?” “Ma kakvi”, reče Gaga. “Nemam ti ja srca za to, ja samo idem kroz kuću i gunđam, sve kao ja sam opasna pa će me se uplašiti. Nije nego. Ali da prođe i taj osamnaesti, da i tu brigu prebrinemo…”

Njihovih i naših osamnaest

“Što si takva”, kažem ja. “Osamnaesti rođendan treba da bude povod za slavlje, za lijepe stvari…” “Znam”, reče Gaga. “Znam da treba. Ali njihovih osamnaest i naših osamnaest – to nije isto, mila moja. Ja se mog osamnaestog nešto i ne sjećam, ako ćeš iskreno. Mi smo to nekako skromnije slavili, tek koliko da se obilježi. Dali mi moji pare, kažu povedi društvo na sok i na kolače… I dođi kući do dvanaest. Nisam mogla da se izborim ni za akademskih petnaest minuta. A ona mi treska vratima zato što ne smije da prespava kod dečka…” “Kakva su to djeca, Dudo? Kad su prije stigla da se toliko pokvare… Pa znaš li da smo zakupili kafić za rođendan, a ona opet digla nos pa kaže – moje društvo slavi po restoranima. Malo joj kafić, šta li… Ja mislila zvaće njih petnaest-dvadeset – to je to, najuže samo – kad ono šezdeset zvanica! Ma, gdje samo nađe toliki svijet?! Kao da je flajere po školi dijelila… Pitam je – pa dobro, dijete, mora li baš svih šezdeset, da nije malo mnogo… Kaže – mora. To su moji prijatelji i moram da ih ispoštujem. Čuj – ispoštuje?! Pa dobro, mislim se, ispoštujte se vi, nemam ja ništa protiv, ali mora li sve preko mojih leđa. Znaš li samo koliko će nas koštati zakup lokala? A gdje je piće? A gdje hrana? A haljina? A cipele? A muzika? Došla pa mi kaže – hoću bend! Živu muziku. Ama, dijete, jel’ mi to pravimo svadbu ili šta? Kako smo krenuli, mogli smo je o jednom trošku i udati. Manje bi me glava boljela. Ovako, ima da nas istrese iz gaća. Do zadnje banke. Nisu, bre, oni kao mi što smo bili. Oni traže da ih se ispoštuje.”

Škola šminkanja i života

“Da bar imam šta da ispoštujem… Da je bar prošla odličnim, nego jedva nekako navukosmo na vrlo dobar. Pitam je prije neki dan šta će upisati. Mislim, začas prođe godinu dana, dlan o dlan i eto ti prijemnog. Kaže – neće ništa. Kako ništa, bog te ne ubio, kako NIŠTA?! Veli – šta me smarate s tim fakultetom, hoću da pauziram godinu dana, da se odmorim. A od čega to, madam, da se odmoriš? Kao da mi je dosad nešto ginula nad knjigom… Hajde, iskuliram ja to nekako, izbrojim do deset, pa krenem ponovo. Mislim, mora čovjek s njima da priča – nema druge. I tako ja, sve onako izokola, pa dobro nećeš da učiš – nećeš i ne moraš. A čime bi ti da se baviš u životu? Mislim, šta bi voljela da radiš? Ona me gleda blijedo. Kao – jel’ ti ja, majko, ličim na nekog ko će raditi? Pa šta ćeš raditi ako nećeš raditi? Putovaću, jedno godinu dana. A-ha. Okej, putovaćeš. A od kojih para, mislim, ko će finansirati to tvoje putešestvije? Kolumbo? Ja, veli. Kako? Čime? Radiću. U kafiću. U kafiću? O pa to je jedan baš lijep posao za djevojku, mislim se.

A poslije? Kad se naputuješ i obiđeš svijeta, šta ćeš onda raditi? Onda ću otvoriti nešto. Šta nešto? Pa nešto, mama, otkud znam – nešto! Šta me smaraš, čeka me Nevena. Koja Nevena? Nevena – NEVENA! Kao, stvarno sam kreten – ne znam koja Nevena, a tu me sijeci ako je pomenula Nevenu ikada u životu. Svaki dan mi plasira neko novo ime, bog otac to više ne bi mogao pohvatati. Ja njene prijatelje i ne poznajem. Nije to kao nekad – odeš kod drugarice kući, dobar dan, dobar dan, pa te onda njeni ispitaju i uzduž i poprijeko. I ko si i čiji si i gdje ti mama i tata rade i šta imaš iz fizike i gdje ste bili na moru prošle godine, gdje ćete ove… Nekad se znalo ko ti ulazi u kuću. Ovi danas samo se po fejsbucima druže. To i ako uđe u kuću dalje od predsoblja ne ide. Dovodila mi je dvije-tri jedno vrijeme. Sad više ni njih ne dovodi. A sve iste, Dudo draga, ne mogu pohvatati koja je koja. Isto se oblače, iste patike nose, kosu isto peglaju, isto se šminkaju… A i ta šminka, brate, upropastiše se načisto. Ja sam puder prvi put stavila kad sam se udala, kao hajde – zvanična je prilika pa malo da se dotjeram. A ovo danas ni u školu ne ide dok se ne namaže, i to onako – u slojevima. Prvo prajmer nekakav, pa tečni puder, pa hajlajter, pa bronzer, pa blender… Ja četrdeset godina izdržala bez prajmera, a ona se šminka tako da je ni rođena majka ne prepozna. Pa nije ni čudo što sve i jedna kasni na prvi čas, kad šminkanje traje i traje. Sedamnaest neopravdanih imala! Sedamnaest me voda oblilo kad sam otišla po svjedočanstvo. Pa ne može se do pola noći pričati na mobilnom, a onda očekivati da ćeš se probuditi u sedam ujutro… Kaže, kupite mi auto, pa neću kasniti u školu!”

Sve sad i odmah!

“Jesam ti rekla da hoće da polaže vozački? Pa da, hoće i to odmah – čim napuni osamnaest. I auto da joj se kupi – odmah. Nema ti kod njih ništa polako. Sve mora sad. Nema čekanja. Samo najgori luzeri čekaju.” “Pa hoćete li joj kupiti auto?”, upitah. “Auto? Pa da l’ si ti normalna? Jel’ možeš ti nju zamisliti da vozi auto?” “Ne mogu”, priznadoh. “Pa kako onda misliš da joj kupim auto? Jedino ako sam skrenula s mozgom. Čuj, ona da mi ide autom u školu! Ne bi ta onda ni na sedmi čas stizala, ja da ti kažem… Neka je još malo, nek’ ide prevozom. Preventive radi. I zato je ljuta, inače. Zbog tih nesretnih kola. Kaže zaradiće ona njih kad otvori ono ’nešto’. E blago meni s njom i s tim ’nešto’. I to će sve preko moje grbače, vidjećeš…” “Hajde, hajde, ne mrači mi sad”, rekoh. “Pa i mi smo bili na nečijoj grbači.” “Jesmo. Ali, brate, nismo bili kao ova naša djeca. Mi smo se na te naše grbače nekako pitomije penjali. Da ne osjete. Nismo imali želja kao ovi danas. Nego onako, skromno, osnovno, ako nema – nema, ne buniš se, biće drugi put. Nisam majci kožu s leđa gulila da bih proslavila rođendan.” “Opet ti o rođendanu”, prekorim je. “Pa moram, Dubravka! Zadužila sam se zbog rođendana! Kredit sam uzela da se ona ni po čemu ne bi razlikovala od svojih vršnjaka! Da joj ne stvaram komplekse…. A ja što ću ga otplaćivati dvije godine – to nikom ništa?! Jel’ čuješ kako lupa vratima? Jel’ čuješ ti to, molim te? MRVICEEEEE! Ako li ti ustanem… Čekaj, samo. Vidiš kako mi pleše po živcima… Nosiš ga u stomaku devet mjeseci, gajiš, čuvaš kao malo vode na dlanu, a sad mi džigericu pojede. Idi, molim te, reci joj da se smiri da joj ja ne dođem…” I tako, ustanem, uđem u sobu i vidim nema nikog. Vratim se na terasu. “Šta je bilo?”, pita me Gaga. “Ništa. Bilo je to da si zaboravila da zatvoriš prozor u kuhinji.” “A Mrvica?” “Šta s njom?” “Gdje je?” “Reče da ide kod Nevene.” “Koje Nevene?” “Bože, Gaga, kako koje Nevene?! Pa, Nevene – NEVENE!”

NEMA KOMENTARA

Ostavi komentar