Duda Mahaluša u epizodi… Jesmo rod il’ nismo?

Duda Mahaluša u epizodi… Jesmo rod il’ nismo?

SHARE
Foto: Mladen Sekulić

Čini se kao da baš svaka porodica ima onog jednog rođaka koji se javi jednom u sto godina da iz kurtoazije pita za zdravlje, a zapravo zamoli za ovu ili onu uslugu. I onda danima ne pušta – zivka, raspituje se, podsjeća te na svoje postojanje i na naša uglavnom neizgovorena obećanja, dok nas ne dovede do toga da pomislimo kako zapravo on nama čini time što mi njemu činimo uslugu

Zove me tetka Ljilja prije neki dan. Mislim, nije mi baš ono – prava tetka, nego moja baba i njena baba dvije sestre od strica, pa mu tako nekako dođemo i rod. Kako vidjeh broj na mobilnom, rekoh “neće valjati”. Il’ je neko umro, il’ joj nešto treba. Ne zove tetka sigurno da me pita šta sam kuhala za ručak. “Kako ste svi?”, upita Ljilja. “Dobro smo. Kako vi?” Pa eto, i mi  dobro. Znaš kako je, tetak i ja u penziji, a penzije male, ljekovi skupi…” Mislim se, tetka draga, ako zoveš da mi tražiš pare na pozajmicu, da se odmah pozdravimo. Kad se upitasmo za zdravlje i pretresosmo ono malo familije, zaključih da smo, srećom, svi na broju, niko bolestan, niko se ne ženi i ne razvodi, znači – trebam joj. “Nego”, reče tetka. E, tu sam te čekala, mislim se. Eto njena Sofija skoro završava fakultet, pa ako imamo nekoga negdje – da pitamo da je ubacimo. “Znaš moju Sofijicu kakva je”, kaže mi teta. “Nije što je moja, al’ ne da je vrijedna, ma nema je na svijetu takve. A tek što jezike zna… Ma ravne joj nema! Ta ti sve zna, a i što ne zna – naučiće. A znam – ti i Emir znate mnogo svijeta, ima Emir tvoj onog kuma što je neka velika zvjerka u gradskom odboru, pa ako bi mogao da je ubaci ili tako nešto… Ajde, ljubi te tetka, znaš da sam i ja tvojoj majci valjala kad si ti bila mala, pa velim – red je da se pomažemo.” “Dobro, tetka, nije sad baš da imamo mnogo uticajnih prijatelja, al’ ako šta čujem, javiću ti.” “Hoćeš?” “Hoću, što da neću. A Sofiji daj moj broj i reci joj da mi se javi sutra.” “E ljubi te tetka, znala sam ja da ćeš ti smisliti nešto.” Ne stigoh da joj kažem da ne očekuje previše, da su vremena teška, da se posao čeka godinu-dvije, nekad i duže – tetka već prekide vezu. Šta ću, kud ću… zovnem mamu. “Je li, majko, znaš li ti tu njenu Sofiju? Ja je nisam vidjela otkako se Bato ženio. A i tad je bila dijete, šta je imala deset-dvanaest godina… Kakva je, je li čemu, da se ne brukam bez potrebe…?”

Sve ima svoju cijenu

“Uuuu, silna mi je mustra moja Ljilja!”, reče mama. “Kad si ti bila mala, a ja morala da se vratim na posao, Ljilja bila student, u domu živjela, računam… da joj pomognem. Bijeda, sirotinja, znaš odakle je došla, nisu poda čestitog u kući imali… I pitam ja nju, al’ onako izokola, da je ne uvrijedim – bi li ona tebe čuvala. Eto, da te ne dajem u jaslice, još si mala, pa kad već tražim djevojku, a ona već ne radi, da mi pomogne. Pristade Ljilja objeručke. Što i ne bi – pogodile smo se za pola moje tadašnje plate. Da bude s tobom dok sam ja na poslu i malo poradi po kući, ako stigne, ako ne – nikom ništa. Ja bila glupa, za te pare sam tad mogla da nađem ženu i da mi skuha i da mi opegla dok dijete spava, al’ ajde, mislim se, ne ide kad se nisam dogovorila na vrijeme, šta ću… I tako, krenu Ljilja da dolazi. Pa jedno jutro kasni pet minuta, pa drugo deset, pa petnaest, sve tako, a ja cupkam kao zapeta puška na vratima, kasnim na posao, a samo što sam bila počela da radim. Odbiju mi od plate deset-petnaest odsto, a ja Ljilji svakog prvog – kovertu, sve lijepo u marku kol’ko smo se dogovorile, i još je častim… Bude mi žao, znam treba joj i za knjige i da se obuče i sve. Poslije tri mjeseca krenu Ljilja da zanovijeta. Pa njoj je to naporno, pa kako će ona, dijete raste, kaže, ne može ona po cijeli dan da trči za tobom, zabolješe je leđa… Vidim ja koja su doba, pa kažem: ‘Hajde Ljiljo, da se ne zamjeramo, nego ću ja dijete lijepo u jaslice, a ti svojim poslom’. Poslije čujem kako je kod svojih pričala da sam je zakinula, da je bila i gladna i žedna kod nas, da je i noću ostajala i sve… ma idi, molim te, samo kad se sjetim, daleko im lijepa kuća! Ali da ne bude da te ja nešto odgovaram, nego ti, ako možeš, pomozi… Mislim, red je.” Okej, šta sad, mislim se, ako joj je majka naopaka, ne mora i ona biti. Možda dijete stvarno vrijedi nečemu, da ne griješim dušu. Kad se javi, vidjećemo.

Menadžerska pozicija i službeni auto

Elem, javi se Sofija sutradan. Preskočismo ono pitanje za zdravlje, kaže odmah: “Ionako ti je mama sve objasnila”. “Objasnila mi je, ali hoću da čujem i od tebe. Šta si ono završila?” Dizajn. Nisam baš skroz završila, ostala mi još dva ispita, al’ sad ću ja to časkom. Ali, tetka, nemoj mi, molim te, nekakve posliće, nisam ti ja za to. Ja hoću konkretan posao!” Je li? Kako to misliš – konkretan?” “Pa ono od osam do četiri, da nema prekovremenog i da sam prijavljena, zastalno, a i da je dobra kinta.” “Eventualno neka menadžerska pozicija?”, upitam. “Pa da, mislim ne mora odmah, al’ da može brzo da se napreduje, ono – za šest mjeseci do godinu.” A-ha. Vidim ja koliko je sati. “A službeni auto? I jedno mjesec dana godišnjeg u startu?” “Hajde, tetka, ne zezaj! Zakonski minimum je dvadeset.” “A za koje parice bi radila, pile?” “Pa vidi, ispod hiljadu ne bih, da se razumijemo. Mislim, ipak ja skoro imam fakultet, mislim nisam ja sad tu neka nepismena…” “Da, da… jasno, razumijem te u potpunosti. A gdje si dosad radila, srećo?” “Kako gdje? Pa nigdje.”

Nove generacije

Spustim ja slušalicu, pa se dobrano zamislim. Okej, znači – nije baš skroz završila dizajn, radila nigdje, dana staža nema, iskusna kao nedonošče, ali zato hoće dobar posao, poziciju, radno vrijeme da brzo napreduje. Bože sveti, ima li te? “Šta se čudiš”, reče mi Gaga. “To su ti ove nove generacije. Nema kod njih ono završiš fakultet, pa se prijaviš u omladinsku, pa utovar-istovar, pa lijepi deklaracije, pa ispomoć na kasi, čuvanje djece, njega starih, nepokretnih… Ne, bejbe, to što smo ti i ja radile, to je sada za gubitnike.” Kako, bolan, za gubitnike? Jesam li četiri ljeta brala maline da platim more? Jesmo li čistile po kućama kad se nije imalo za ljeb?” “Jesmo, jesmo, ali to danas više nema, Dudo! Oni su mladi. Oni su ambiciozni. Najpametniji na svijetu. Superkvalifikovani. I nestrpljivi. Hoće sve hoće sad. Vrijeme je novac, a oni ne misle da čekaju. Ko je nama kriv što smo bile tupave? Sjećaš se kako sam bila sretna kad su me primili da kuham kafu u onoj eksport-import firmi? E tako je to bilo. Prvo kuhaš kafu, pa poslije raznosiš poštu, pa te stave u arhivu jedno godinu-dvije, pa tek ako neka ode na trudničko, uzmu te u razmatranje… Deset godina mi je šef bio kvalifikovani metalostrugar. On tri razreda srednje, ja fakultet, ali ko te pita – ćuti i gledaj svoja posla.” “Je li moguće?”, upitah. Šta? To da smo bile tako glupe?” “Nismo bile glupe, Dudili, samo su stvari išle nekim drugim redom. Nije mala kriva što zna da dizajnira.”

Biro za luzere

Ne prođe ni tri dana kad eto ti Sofije ponovo. Tetka, samo da pitam ima li šta novo?” Uh, mislim se, baš ne časi časa. Nema, dušo, javiću ti kad bude. A jesi li ti gledala oglase”, pitam je. Nisam.” “A da odeš na biro?” “Čuj biro… Samo luzeri idu na biro, tetka!” A pa da, jasno. Da li da joj kažem da sam, svojevremeno, provodila više vremena na birou nego u rođenom krevetu, i da sam znala tamo sve referente – i ko kakvu kafu pije, i ko gdje ljetuje, i čije dijete ima astmu, i koja ima zaguljenu svekrvu i sve. Eto kakav sam ja luzer jedan bila… C-c-c… “Ima jedan poslić”, reče Gaga. “Traže kod mene u firmi nekog da uskoči dok je Jela na trudničkom. Ono klasika, prijem pošte, javljanje na telefon, kad ko dođe, kuhanje kafe…” “Ih, pa neće ti ova to ni pogledati.” “Šta te briga, hoće – hoće, neće – neće”, jedva dočeka mama. “Tvoje je da joj ponudiš.” I to što kažeš, mislim se. Okrenem na nju, kažem: “Slušaj, pile, ima jedan poslić… Ne znam kolika je plata… Ne znam ni je li zastalno… Moraćeš da odeš na razgovor… Pa ne mogu ja da pitam umjesto tebe… Administracija neka, primaš poštu, javljaš se na telefon, ako ko dođe ponudiš kafu, sok, tako to… Baš sad imaš ispitni rok? Ma nije valjda? E baš mi je žao… Jeste, preče ti je to, jasno… Da… Jeste… Evo, Milanka te pozdravlja, baš sjedi pored mene. Hoću, prenijeću joj. Jeste, znam ja da je i tvoja majka njoj valjala kad sam ja bila mala… Ma šta ti je, koje crno hvala – red je da se pomažemo!”

NEMA KOMENTARA

Ostavi komentar