Categories Duda Mahaluša

DUDA MAHALUŠA: Šta se to nama desilo, zaboga?!

Foto: Mladen Sekulić

Svi često konstatujemo da su u vrijeme naših baka i majki, kad je bilo sasvim normalno da se jede ’ljeba, masti i ljute paprike, ljudi bili mnogo zdraviji. A budući da su bili manje opterećeni i sobom i svijetom oko sebe, sigurno su bili i srećniji. I pitamo se zašto je danas sve postalo tako komplikovano.

“Vidi je kakva je, sto jezika govori”, rekoh i stavih pred nju tanjirić sa štrudlom. “Nikad mi nije ovako dobro ispala”, pohvalih se usput. “Neću”, reče Gaga i odgurnu štrudlu na drugi kraj stola. “Što?” “Ne mogu. Ne smijem…”, dodade tužno. “Opet si na nekoj od onih mučnih dijeta?” Gaga sleže ramenima. “Zašto, šta ti fali?” “Ne fali mi, imam viška…”, reče moja Gaga i pokaza šlauf oko struka. “I šta sad?”, upitah. “Sad ništa, samo mi skloni tu štrudlu da je ne gledam.”

“Ovaj svijet mora da propadne”, rekoh. “Nikada nismo više vodili računa o zdravlju, i nikada bolesniji nismo bili.” “Kako to misliš?”, upita Gaga. “Kako – kako? Tako, lijepo. Otkad te znam, ti si na nekim dijetama. Proteinska, UN, hrono, ova, ona… Je li ti rođena baba ikada bila na dijeti? Nije. Nikada. A majka? Ni ona. Pa šta se to nama desilo, zaboga?”

Supa od šupljih kostiju

“Naše bake nisu ni znale za dijete. Ni za glikemijske indekse. Nisu brojale ugljene hidrate, kalorije. Nisu znale za body mass index. Jele su kačamak s kajmakom za doručak, krompir i meso za ručak, uživale u svim onim stvarima kojih se mi danas odričemo, a opet – bile su sto puta zdravije nego mi… Jel’ može neko da mi objasni u čemu je fora? Mislim, pogledaj oko sebe… Ima li ga iko da je prešao četrdesetu a da mu ništa ne fali? Nema. Ova pati od štitne, onoj našli šećer, trigliceride, depresiju… Jel’ tvoja baba znala možda šta je hipotireoza? Hašimoto? Sindrom propustljivih crijeva? Nije. Nije ni moja. Šta su to naše bake radile što mi ne radimo? I kako smo uspjele da iskomplikujemo sopstvene živote za tako kratko vrijeme…” “Moja je kuhala supu od šupljih kostiju”, reče Gaga. “Sjećaš se toga? Sjećaš se onih velikih goveđih kostiju što su se satima kuhale?” “Kako da se ne sjećam, cijelu smo kuću morali izračiti… ali moja baka se klela u tu supu. I znaš, tek sada shvatam da je to imalo smisla. Kosti su bile pune kolagena, amino-kiselina. Moja baba sigurno nije bila čula za amino-kiseline, ali je nekako znala šta nam je svima prijeko potrebno. Nisi, aman, nigdje imao ni da pročitaš ništa. U “Patinom kuharu” sigurno nije stajalo detaljno uputstvo za detoksikaciju. A opet – znalo se kad se i zašto surutka pije, znalo se da se djeci ujutro daje umućeno žumance, da se posteljina iznosi na vazduh da se sunča na prozoru. I nije se svaki dan jelo meso. Znalo se šta se kad sprema. Nisi mogao jesti jagode usred zime, nije im bilo vrijeme. Možda griješim, ali meni se čini da je to ranije nekako sve imalo više smisla.”

A danas živiš na dvije jabuke…

“Svijet je nekada jeo normalno, dovoljno. I trošio se. Nisu se prejedali, nije se ni imalo kad prejedati. A ne kao mi danas. Pojedeš parče torte pa tri dana živiš na vodi. Nije ni čudo što nam se sve poremetilo.

Izgladnjuješ taj svoj jadni organizam, hraniš ga na kašičicu, a onda – kad počneš normalno da jedeš, rasteš za tri konfekcijska broja dnevno. Kako i ne bi – naša napaćena tijela su stalno u strahu od gladi. Zamisli tvoju jadnu jetru. Da može da priča, šta bi ti rekla? ‘Evo je opet ova luda Gaga riješila da živi na dvije jabuke dnevno, pa sad moram da čuvam sve rezerve, da potraju dok se ne dozove pameti…’ I onda se pitaš što si umorna i što nemaš snage ni za šta? Zato što ne jedeš, Gaga, eto

zato. Zato ti se i metabolizam usporio, zato su ti hladne ruke, zato spavaš u čarapama, zato brojiš četrdeset otkucaja u minuti… Mislim, kada si poslednji put pojela nešto konkretno?” Gaga se zamisli. “I znaš šta, naše bake su kuhale prava pravcata jela. Nije bilo brze hrane, nije bilo aditiva, nije bilo

genetski modifikovanih čuda, ako se i đubrilo – znalo se kad, kako i čime.” “A i voda je bila čistija”, dodade Gaga. “I vazduh.” “Svakako”, složih se. “A i nekako su ljudi bili razumniji u ono vrijeme. Nije se za svaku sitnicu trčalo doktoru. I više se kretalo. Mi smo danas postali sjedeći ljudi. Sjediš na poslu, sjediš u autu, dođeš kući – opet sjedneš ili legneš, niko više nikuda ne ide pješke. Nema se vremena. Mi smo debeli, djeca su nam sve deblja. Pa pogledaj samo šta jedu za užinu – pecivo, pica, pecivo, pica… Prije neki dan spremila sam Bebi u kutijicu isjeckano voće da ponese. Vrati se dijete kući, vidim – nije ni pipnula užinu. Šta je? Kaže – svi mi se smijali. Hej, smijali joj se jer jede voće! Eto, dokle smo dogurali, moja Gago!”

… I razapeta na sto strana

“I prije nije bilo ovoliko stresa. Porodice su opstajale. Danas svako vuče na svoju stranu. I stalno smo pod nekim brigama. Ono prije – ako grad ubije papriku, ubio je, šta ćeš – viša sila, ne možeš tu ništa, biće bolje dogodine. A danas, čim otvoriš oči – stres. Hoćeš li završiti školu, hoćeš li naći posao, ako ga i nađeš, moraš ga zadržati, i to zadržati ga dugo – do penzije, ako penzije uopšte i bude kad dođe vrijeme na nas. A onda se pitamo otkud nam depresija, anksioznost, poremećaji…” “Nameću nam se standardi”, reče Gaga. “Oni se nameću, a mi ih prihvatamo da bismo bile prihvaćene. Budi zgodna, budi lijepa, imaj gustu, sjajnu kosu, lice bez bora, savršen osmijeh, nadograđuj nokte, kosu, trepavice, sijeci gdje treba, riješi se celulita, vena, budi savršena – žena, majka… Neka ti muž uvijek bude ispeglan, djeca umivena, jurcaj od jednog do drugog, usput – imaj i karijeru, i to ne bilo kakvu već uspješnu, budi produktivna, organizuj se, stigni i postigni sve. A potom nađi vremena i za sebe. Bavi se sportom, nauči da se nosiš sa stresom, misli pozitivno, zrači i privlači, imaj hobi, budi u toku, informiši se, prati trendove… Ne dozvoli da ostariš. Nemoj da se udebljaš. Sa četrdeset izgledaj kao da si sad stigla s maturske večeri… Peglaj se, botoksiraj se, puni se filerima, zateži se, nateži… Pa za čije babe zdravlje, pitam ja tebe. I sve i da hoću, ne mogu da stignem! Niko ne može. Kome se mi to dodvoravamo? Zbog čega se odričem parčeta savršene štrudle s makom? Ako je pojedem, svijet će me manje voleti? Ja ću sebe manje voleti?” “Ne znam za tebe”, rekoh. “Ali ja ću te svakako više voljeti.” “Stvarno?”, upita Gaga. “Aha.” “Onda daj tu štrudlu ’vamo dok se nisam predomislila. Ali ovo je samo za tvoju ljubav, da znaš.”

Author: S. Vujanović

web-urednik

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *