Categories Duda Mahaluša

Provodadžisanje!

Duda se upustila u avanturu… provodadžisanja! I pritom otkrila da je danas muvanje potpuno drugačije nego u njeno i Amrino doba. Gdje je nestala romantika? Kako to da se mladi više ne muvaju? Samo se porukaju, mejluju, čataju, skajpuju, tvituju…

Lajkuj me na Fejsu!
Moram hitno da joj nađem nekog ili ću odlijepiti…”, rekla je Amra. “Po cijeli dan samo sjedi u kući, ne izlazi nikuda, čeka mene da dođem s posla da joj pravim društvo. A ja ne znam šta ću prije, nego s njom da divanim do neka doba… Daj da joj nađemo nekog, da je malo provoda po gradu, odvede u kino, šta god. Pa možda i bude nešto, ko zna…?” Za neupućene, stigla joj je Sanjica, rođaka iz daleke provincije. Sprema postdiplomski, pa došla da preda neke papire, usput vidi grad, i tako… Cura od svojih dvadesetpet, jedinica u majke, puna k’o brod, visoko obrazovana, useljiva, lijepa, pametna i – sama.
Teta Duda Stvarno mi nije bilo jasno kako jedno takvo stvorenje može da bude samo. ”Stvarno, Sanjice dušo, kako to da nemaš nikoga?”, pitala sam je. ”Neće me pa neće”, reče Sanja i sleže ramenima. ”Izlazim ja i sve to, ali niko ni da priđe, da pokuša, sve same budale, niko normalan da naiđe, teta Dudo.” Žignu me ono “teta Dudo” u mali mozak. Navikla sam da me Bebini drugari iz vrtića zovu “teto”, al’, brate, ova se rodila kad sam ja učila da čitam. Mislim, ako ona to meni što me poštuje – ok. Al’, mislim, takvo poštovanje… Taman mi dođe da joj kažem da ne mora da me persira, nisam baš toooliko ofucana i to, kad me pogleda onim svojim plavim okama, mislim se – dosta je njoj njene muke. Sama, sirota.

Muke sa muvanjem
”Veliki je to problem”, reče Sanja i šmrknu u maramicu. Amra me blijedo pogleda. Svakakvih smo problema u životu imale, al’ da smo imale muke da se udamo – vala nismo. Nijednog trenutka se nije postavljalo pitanje povodom udaje. To mu je došlo nekako spontano. U naše vrijeme nije tu bilo mnogo mudrolije. Dvoje se upoznaju, budu zajedno neko vrijeme, ona upozna njegove, on njene, odu zajedno na more i na jesen – svadba, nema šta. A sad niko ni s kim. U neko doba krenu Sanja da priča ko ju je sve muvao, kako, gdje… A Amra i ja se samo zgledamo i lupkamo jedna drugu ispod stola. Na kraju, nisam mogla da izdržim, morala sam da je odvojim u kuhinju. ”Je li, molim te, šta se to desilo ovoj djeci posljednjih godina? Gdje je nestala romantika? Kako to da se više ne muvaju? Samo se porukaju, mejluju, čataju, skajpuju, tvituju… Budibogsnama, kad je slušam stvarno se osjećam kao tetka.” ”Loše vrijeme”, reče Amra, ”zato i velim da moramo nekog momentalno da joj nađemo. Vidi s Emirom, on mora da ima nekog slobodnog druga.”

Ruže od crvene salvete
I tako, teta Duda se brže-bolje prihvati provodadžisanja. Šta ću, žao mi da djevojka, na pravdi boga, ostane sama. Emiru sam rekla da pusti muhu na poslu da imamo priliku za udaju. I to ne bilo kakvu, da ne pomisle da je neki škart. Diskretno sam se povjerila i komšinici koja ima sina, doduše, na privremenom radu u inostranstvu, al’ što da ne – nikad se ne zna gdje leži djevojačka sreća. A ako on neće, naći će se već neko. ”Znaš”, reče Amra, ”nekad se mnogo ljepše muvalo.” Jeste, muvali su nas na sve moguće načine, nekad banalno, nekad brutalno, ali bar smo bile muvane. Ova današnja omladina ne zna ništa. Svi se nešto femkaju, foliraju… Mi smo se, brate mili, muvali i u osnovnoj. Priđe ti lijepo na velikom odmoru, pa ti da pola užine, pa te onda sačeka poslije škole, da ne ideš sama po mraku kroz park. Pa te onda pita šta je bilo za domaći, pa onda k’o fol učite zajedno, a mama svaki čas ulijeće u sobu. Sutradan ti donese ružu koju je napravio od crvene salvete, a ti u zemlju da propadneš… A danas toga nema, samo bulje u one svoje mobilne, niko nikog i ne gleda.

Zašto dama sjedi sama
Eeee,  pomislim, davno bješe to kad smo se muvali. Bilo je tu svega, nije da nije. Od upucavanja i čuvenih šlagvorta poput ”znamo li se odnekud” i ”zašto dama sjedi sama”, dugih značajnih pogleda preko ramena, upaljača koji su sijevali sa svih strana čim bismo prinijele cigaretu ustima, pića koja su stizala za naš sto, i prijedloga da ”slušamo ploče” ili ”gledamo video dok se boje ne rastope” i sijaset drugih pristojnih i nepristojnih ponuda, al’ barem su pokušavali, i zbog toga im hvala. Muvanja, kakva god da su, pomagala su nam da povratimo teško stečeno samopouzdanje, da se osjetimo poželjnim, da ponovo sijamo, zračimo. I ne može niko da me ubijedi da današnje djevojke ne vole da ih zavode. Ali zavodnika nema pa nema.

Ili fin ili razveden
”Današnji tipovi su nesigurni, ne žele da rizikuju, jedno odbijanje vraća ih na startnu poziciju na kojoj su bili u prvom srednje”, objašnjava mi Emir problem s muškog aspekta. ”Reci joj da nema mnogo izbora. Može da nađe finog, (za Emira su svi fini – slabići), ili razvedenog, ali takvi uglavnom jure klinke. Ako ode u neki klub, diskoteku, tu neće naći muža. Eventualno šemu za jednu noć i to je to. Sponzor joj ne treba, sama već ima lovu. Drugara neka se mane, ako je u proteklih pet godina nije muvao – tu ‘ljeba nema. Sajber tipovi, oni koji ti se upucavaju preko neta – to je tek sumnjivo, nikad ne znaš ko je s druge strane. Dok shvatiš da taj ”lijepi, superzgodni, pametni i situirani muškarac” ima pedeset godina, anginu pektoris, boračku penziju i živi s mamom u garsonjeri – prođe voz.” Kud su nestali tradicija, udvaranje, cvijeće i svijeće?

Dobrica Branko
”Našao sam jednog”, rekao je Emir još s vrata. ”Dobrica, radi kod nas, duša od čovjeka, hoće da pomogne i da učini, prošle sedmice mi je instalirao antivirus za dva minuta…” ”Godine…?”, prekinuh ga na vrijeme. ”Ne zanima me da li zna da podigne sistem, ne treba on Sanji da krekuje drajver, govori – ko je, odakle je, koliko godina ima…” ”Dobar, iz fine familije”, opisivala sam Amri budućeg mladoženju, ”završio elektro… nešto, zaposlio se, jest’ da je na određeno, plata hiljadu maraka plus topli obrok i prevoz. Nije nešto, al’ malo li je na ovu krizu? Vozi ’punta’, na lizing, skroman, vrijedan. Živi sam, u garsonjeri, za početak dosta im je i to, kasnije neka se snađu. Kaži Sanji da se sutra uveče nacrta kod nas, ja ću sve da spremim, iće i piće, doći će i on, pa neka se djeca upoznaju. Šta veliš, a…?” ”Pa, ne znam”, reče Amra, ”malo mi bezveze to što je na određeno…” ”Čuj ti nju”, frknuh u mobilni. ”Ja se polomila tražeći, a ona bi da bira?! Pa, to je muž, nije žirant za kredit. Šta je trebalo – da mu tražim administrativnu zabranu i blanko mjenicu?!”

Džaba smo krečili
Elem, dođoše sutradan oboje. I Amra došla i povela Mrvicu da nas bude više, da im ne bude neprijatno. Sanja se sriktala za medalju, Branko, kolega, skockan, stavio kravatu, donio flašu vina, meni cvijeće… ”Pile mamino, baš je zlatan”, prišapnem Amri. Ona namiguje Sanji da progovori koju. Mi se natežemo i vadimo neke fazone iz naftalina, a njih dvoje – ćute li ćute. Sjede i bulje, svako u svoj mobilni, ma ni da se pogledaju. Svima neprijatno, i nama i njima. Odvojim Sanju u kuhinju. ”Šta ti je?”, pitam. Sliježe ramenima. Kaže – nije to to. ”Ok”, kažem, ”idi sad tamo i kaži Emiru da mi treba pomoć oko serviranja. On dođe. Velim mu šta je i kako je. Nije to to. Džaba smo krečili. Prije deset, društvo se rasipa. Branko ostaje, da nam namjesti neke drivere. Šta će, kad je već došao. Sanju ne pominjemo. ”Šta ćemo ti i ja večeras?”, pita me Emir. ”Ne znam za tebe, ali ja ću u krevet. Mrtva sam.” ”A ja mislio da se muvamo… Ti i ja…” ”Ti i ja…?! Nema šanse, nisam ti ja od te fele za jednu noć. Ako hoćeš ozbiljno, prvo me lajkuj na Fejsu!

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *